JELENA CVETIĆ: Rastemo kroz uspehe đaka
Bez plana, slučajno, razgovor s Jelenom Cvetić, direktorkom Muzičke škole „Jovan Bandur”, upriličen je baš na dan kada je dostigla godinu dana mandata – u petak, 28. juna. Ispunjena je zadovoljstvom, učila je u sebi najviše o komunikaciji s kolegama profesorima, a umetnicima, zajedno s njima uz taktove muzike pregurala lupanja majstora u ajnfortu i dvorištu, pobrali su svi zajedno sa učenicima više od 200 nagrada… A sanja o džez odseku i novoj zgradi… Usput, ova profesorka solfeđa diriguje, peva i druži se sa „svojom decom” u horu „Vokal kids”.
Ne bi čovek rekao kada vidi tu ženu, „finu” i pomalo decentnu, možda i suviše klasično obučenu – u upeglanim košuljicama i suknjama do tik ispod kolena – bar za rok generaciju rođenu sedamdesetih godina, kakav se vulkan u njoj krije. A to se vidi na sceni s njenim klincima iz hora „Vokal kids”, s koje je i mene osvojila energijom, raspevanošću, muzikalnošću i razigranošću. Ispunjavalo me je radošću i to što je na sceni – sa uvek „tako divnom decom” – i sama delovala pomalo luckasto. A valjda malo ludosti treba i da postaneš direktor muzičke škole u kojoj se skoro 800 đaka i 114 zaposlenih zguralo u „kuću” o čijoj veličini svedoči samo pet prozora koji se vide s Korzoa, a koju čeka i restitucija. Pritom, bez obzira na ambiciju da nešto i sam učiniš na boljitku, a ne samo da pametuješ unaokolo, nije baš lako biti „prvi među jednakima” – među kolegama profesorima, ali umetnicima. Teško je pomisliti i na to da u današnje vreme guraš stvari baš u prosveti i da na ovim prostorima promovišeš umetnost i kulturu.
Zato nemojte da se čudite što Jelenu Cvetić, direktorku Muzičke škole „Jovan Bandur”, možete da vidite kako i subotom dolazi u školu, što ne propušta skoro nijedan koncert učenika, iako to znači da se vraća posle samo sat vremena od kuće – pošto je tek nešto čalabrcnula i presvukla se. Ali, kako kaže, uživa i lepo joj je.
– Zadovoljna sam i zato što mogu da kažem da je ova godina protekla skoro s nekom lakoćom, bez stresa, u radnoj i kolegijalnoj atmosferi. To mi je, kada sam dolazila na ovo mesto, bilo i najvažnije, da u kolektivu vlada uzajamno poštovanje i da i profesori i učenici mogu da daju svoj maksimum. Postigli smo zajedno lepe rezultate. Bilo mi je bitno da naša komunikacija bude iskrena i, da kažem, topla. Svugde ima sujete, ali uspeli smo da kroz otvoreni razgovor svi dođemo do cilja, da pre svega imamo dobre uslove za rad. U organizaciji mi je sigurno pomoglo i to što već deset godina vodim hor „Vokal kids”. Stresa je ipak bilo, najviše zbog majstora u školi koji su tu bili skoro do marta. Ali imala sam podršku i kolega i roditelja. Pomogli su mi mnogo i saradnici, jer sama ne bih mogla ovoliko da uradim – odgovara mi Jelena na pitanje s kakvom emocijom završava prvu godinu svog mandata i šta je i sama naučila na rukovodećem mestu.
• Poslednje što ste pregurali je upis i u osnovnu i u srednju školu. Kakve ste đake dobili i kakva je bila konkurencija?
– Najviše interesovanja, kao i do sada, bilo je za klavir, violinu i gitaru. Ali zadovoljna sam što smo uspeli da animiramo decu i za manje popularne instrumente, kao što su trombon, horna, fagot, tako da za svih devetnaest instrumenata imamo nove polaznike. U osnovnu školu smo upisali 144 đaka, slično kao i prošle godine. U srednjoj smo ovaj put popunili sva 24 mesta za „izvođača klasične muzike”, što prošli put nije bio slučaj. Navala je opet bila na odsek za dizajn zvuka, gde smo sada primali treću generaciju. To jeste dobro, ali su nam izvođači bitni jer bez njih ne možemo ni kao škola da imamo dobar hor i orkestar. A učenike imamo ne samo iz Pančeva nego i iz Beograda, Vršca i Smedereva. Možemo da se pohvalimo, bar prema onome što zasad znamo, i time da će svi naši učenici koji su se prijavili za muzičke akademije biti i primljeni.
• Nije valjda da nije bilo nikakvih problema. Zar nije u pitanju obrazovanje i kultura. Da li ste se bojali da ipak nešto nećete uspeti da sprovedete u delo?
– Imala sam bojazan da neću uspeti da obezbedim sredstva za radove na rekonstrukciji ajnforta i dvorišta koji su bili planirani. Ali ipak smo uspeli da dobijemo novac na konkursu „Zajednici zajedno” NIS-a, a i Grad je prepoznao potrebu da uredimo naš prostor, koji služi ne samo đacima već i kao mesto za koncerte. Naravno, uvek je problem nabavka opreme, instrumenata, kao i njihovo održavanje, jer samo sitnija popravka jednog klarineta staje 400 evra. Takve stvari finansiramo od roditeljskog dinara, koji je dobrovoljan. Na početku školske godine održala sam roditeljske sastanke po odsecima i onda sam im, pored predstavljanja organizacije rada u školi, spomenula da bi nam bilo teško da funkcionišemo bez njihove pomoći i oni su to razumeli. Uostalom i deca koriste školske instrumente i za vežbanje.
Jelena Cvetić: Nije teško doći i uveče na koncerte đakaPrivatna arhiva
• A kad biste mogli da birate, koji biste instrument najpre nabavili?
– Kad je umetnost u pitanju, pored Kulturnog centra, mi smo druga kulturna ustanova. A moje kolege mi kažu da smo i prva, jer smo mi ti koji najpre školuju one koji će kasnije praviti i solističke koncerte. Srećni smo što smo doprineli da oni postanu dobri muzičari. Ne zna se to na samom početku njihovog školovanja. U petom ili šestom razredu osnovne muzičke škole jasnije je ko su oni koji žele da nastave školovanje. Potrebna je i volja jer, pored talenta, treba dosta rada, a baš tada ulaze u pubertet, kada sve obaveze teško prihvataju. Ali deca kod koje se pelcer primio pokazaće da su spremna. Spremna i da se odreknu i provoda s društvom da bi više sati dnevno vežbala. Već kada upišu srednju školu, počinje ozbiljniji pristup. Često su deca sklona da čak zbog posvećenosti samo instrumentu zapostave ostale predmete, matematiku, istoriju ili fiziku. Ali mi ih podstičemo da budu široko obrazovani ljudi i posvećujemo veliku pažnju celokupnoj nastavi.
– Uh, svašta nam treba. Sa svakim odsekom razgovaram i oni mi predoče svoje potrebe. Ali možda bi to bio klavir, koncertni klavir. U pitanju je ozbiljna cifra, bar 30.000 evra, tako da bismo mogli da ga nabavimo samo uz pomoć sponzora. Bila sam impresionirana kada sam nedavno u Šapcu na Festivalu muzičkih škola videla da imaju dvadeset novih klavira koje su sve obnovili u jednoj godini. Meni je dovoljan i jedan. Volela bih i da Pančevo bude domaćin tog festivala kao 2013. godine, jer nastavnici iz cele Srbije pamte naše gostoprimstvo. Ali dobro smo se pokazali i u martu, kada smo prvi put u jednoj nedelji objedinili dosadašnja takmičenja u solo pevanju, na tamburi i mandolini, harmonici i gitari, kao i kamernih sastava.
• Vaš san je otvaranje džez odseka, pa čak i nova zgrada. Nije li to suviše ambiciozno, imajući u vidu da tražite ulaganje u kulturu?
– I sada nam je ovde tesno. A jedna od prepreka za otvaranje džez odseka, pored opreme, takođe je prostor, jer nam za to treba bar još pet učionica. Zato je moj plan i nova zgrada. Svi s kojima sam pričala, a koji iole imaju veze s muzikom i kulturom, dele sa mnom mišljenje da mi to zaslužujemo. Naša sala može da primi 100 ljudi, učionice su nam izuzetno male, a i zgrada nam je pod restitucijom, pa je pitanje šta će biti. Proširivanje nije izgledno i bilo bi možda i besmisleno. Bitno je da se ulaže u tu decu koja idu u dve škole. Stalno kukamo kako su nam deca na igricama i stalno za računarima, kako su čak i zapuštena. A mi smo, pored još nekoliko ustanova, ti koji tu decu odvlače i od ulice i od kompjutera. Pored toga, muzika je blagorodna za njihov razvoj. Treba da se proširimo – to će biti dobro i za njih, a i za sve nas.
• Da li ste uspeli da u ovih godinu dana „direktorovanja” budete dovoljno sa svojim horom „Vokal kids”?
– I ranije, a i sada, kad god sam bila u škripcu s vremenom, pomagala mi je moja ćerka Sara, koja je završila violinu u srednjoj školi, iako se kasnije opredelila za stomatologiju. Nedavno smo svi zajedno bili u Herceg Novom na festivalu „Pored mora pjevati se mora”, koji dođe kao kruna sezone. Za jesen planiramo i nešto posebno za deset godina postojanja.
„Vokal kids” se ne ostavljaPrivatana arhiva
• A kada ste vi shvatili da će vaš život biti muzika?
– Možda negde na kraju osnovne muzičke škole, gde sam išla na klavir. Ali sve je počelo u baletskoj školi. Kada sam u trećem razredu dobila klavir, zaljubila sam se u taj instrument i prebacila sam se u muzičku osnovnu školu, dok sam u srednjoj išla na teoretski odsek. Možda ni tada nisam baš bila sigurna da ću se baviti muzikom. Htela sam da budem i ekonomista jer moji roditelji su bili bankari. Ali i oni su mi savetovali da se bavim muzikom i dobro su procenili. A pošto sam često sanjala da budem i učiteljica, na kraju sam kao profesor solfeđa objedinila te dve ljubavi. I kada bih ponovo birala, izabrala bih isto. Najlepše je kada radiš posao koji voliš. Prija mi da se odmorim tokom vikenda, ali već kada dođe nedelja uveče, osetim radost jer me mnogo toga čeka sutradan na poslu. Stalno imam nove ideje. Nisam ni stigla da iskoristim godišnji odmor od kada sam direktor, ali mi nije žao. A i kada subotom svratim u školu, uživam. Čujem odavde fagot, odande saksofon… Prelepo je.
• A da li se opuštate uz neku drugu muziku i pevate li u kupatilu, pošto ste profesorka solfeđa? I da li gledate i fudbal ovih dana?
– Moj muž svira gitaru i ima bend, tako da moram da slušam rok. Volim naravno rok, ali ponekad se i prezasitim od silnih koncerata. Ispratila sam bar 90 odsto nastupa naših učenika i odslušala koncerte maturanata. O, da – gledam i fudbal. A u kupatilu najčešće izvodim dečji repertoar – uz osmeh na kraju razgovora kaže Jelena.
Baka Dragana i članica „Vokal kidsa” Višnja Poštić sa svojom omiljenom JecomPančevac
A našu priču u bašti Kulturnog centra tog sunčanog prepodneva u petak, 28. juna, prekidali su često pozdravi poznanika, kolega, raspitivanja o tome kada će izaći intervju… Ali o radosti koju Jelena prenosi na svoju okolinu, đake i decu iz hora možda je najviše posvedočio susret s Višnjom, članicom „Vokal kidsa”, koja je, čim ju je ugledala, odmah poletela u zagrljaj Jeci.
(Pančevac / Nevena Simendić)
