Put iz Pančeva na ZOI 1984: Do Sarajeva „prečicom” preko Subotice

Pre četiri decenije i godine kusur bili smo deo zemlje sposobne da organizuje ni manje ni više nego – Zimske olimpijske igre u Sarajevu 1984! Dvojica kumova – Karolj Ranc i Dragan Đurović, i njihov prijatelj Vasa Stejić, krenuli su iz Pančeva te 1984. godine na vreme kako bi stigli u glavni grad Republike Bosne i Hercegovine na nadmetanja sportista na ZOI; ipak, propustili su momenat kada je tokom ceremonije otvaranja čuvena klizačica Sanda Dubravčić, 8. februara, do najvišeg postolja sarajevskog stadiona „Koševo” donela olimpijsku baklju.

Zakasnili su, ali ne svojom krivicom! Trebalo je da put vozom traje šest sati, a ispade da je Sarajevo na četrdesetak sati „jahanja šina” daleko od Beograda. Karolj se priseća:

– Pošto je Dragan imao strica u Sarajevu, iskoristili smo priliku i kupili za prihvatljivu cenu set karata za takmičenja od drugog dana na Igrama, koje su trajale šest dana. Na samo otvaranje i nismo mogli da uđemo, nismo imali karte, jer je stadion „Koševo” imao ograničen broj mesta. Ali sećam se da je trava na stadionu, kada je otvaranje počelo, bila zelena; prikazano je bratstvo i jedinstvo naroda i narodnosti, cela Jugoslavija je tom prilikom bila uvažena. Na kraju ceremonije sve je bilo belo, sneg je neprestano vejao! Mećava! Ovo je važno reći, jer je tako bilo u celoj Jugoslaviji, pa i u Pančevu.

Karolj RancPrivatna arhiva

Imali su autobus odavde do glavne železničke stanice u Beogradu, ali on ni makac: zbog klizavice je obustavljen prevoz. Ipak, Karoljev školski drug, koji je bio dispečer na pančevačkoj autobuskoj stanici, dopustio je da bus u kome su bila trojica prijatelja krene. Samo taj! Ali kad su stigli do odredišta, shvatili su da sa železničke stanice ne kreće nijedan voz. Karolj nastavlja:

– Sneg je bio visine 30 santimetara, ogromna gužva, peroni zauzeti. Igrom srećnih okolnosti, naš voz, koji je trebao da krene u 19.15, bio je postavljen; ušli smo, našli svoj kupe i raskomotili se jer je bilo fino ugrejano… Zbog Igara je na stanici bio postavljen set novih zvučnika, a jedan od njih tik do našeg kupea: stiže informacija da ekspresni voz za Moskvu, preko Novog Sada i Subotice, kasni u polasku 20 minuta. Naš voz stoji, sneg i dalje veje… Potom iz zvučnika dolaze obaveštenja da taj međunarodni voz kasni 80, pa 150, onda 300 minuta… Prošla je cela noć, pomerili se nismo. Putnici iz Beograda su otišli kućama, a mi smo ostali. Ujutro, oko šest – pola sedam, odem da kupim rudu salame, tri vekne hleba, kiselu vodu i tri flaše rozea, da se nađe.

Dragan ĐurovićPrivatna arhiva

I, sa 12 sati kašnjenja, bez najave, voz krene: stigao je do Zemun Polja – sve je bilo beskrajno belo. Posle sat vremena „pauze” na nekoj utrini lokomotiva je nastavila da „jede” šine. Naši Pančevci su se sami „baškarili” u kupeu.

– U jednom momentu primetim – Žeželjev most, Novi Sad! Dragan kaže: „Daj, ne zezaj, to je u kontra smeru”. Gledamo kroz prozor i vidimo da je voz samo usporio dok je prolazio kroz stanicu. Stotine ljudi idu ka njemu, međutim on nastavlja. Šalio sam se da nas kao delegaciju šalju u Moskvu onim vozom iz Beograda, jer je tog dana umro Černjenko, generalni sekretar Komunističke partije Sovjetskog Saveza. U vozu nije bilo nikog, ni konduktera, „osvojili” smo ga i putujemo kuda se već zaputio! A sledeći grad koji prolazimo – Subotica; iza nje voz je stao na desetak minuta i krenuo u obrnutom smeru: ne znamo šta se događa. Kasno je popodne, smiraj dana, sneg svuda okolo, sve je pod oblacima, teško… Odjednom, stigli smo u Slavonski Brod – seća se Karolj.

Putnici odustali, osim ovih najupornijihPrivatna arhiva

U međuvremenu su momci popili vodu i vino, spavali i zafrkavali se na smenu, a u vagon-restoranu nije ostala ni čačkalica. Kondukter koji se odnekud pojavio objasnio im je da se na sve strane dešavaju iskliznuća vozova i da je ova putanja bajpas, te da se tek od tog momenta ide direktno ka Sarajevu. U pola deset uveče ugledali su Podlugovo, koje je Čola pesmom proslavio – na dvadeset kilometara od Sarajeva, u kome je, ispostaviće se, snežni pokrivač bio „dubok” skoro metar! E, to su bile zime, ne kao ove sada: minus deset je, vetar se uvlači u kosti, a belini ni traga.

Dragan preuzima „olimpijsku štafetu”:

– Trebalo je da dođemo do Grbavice, do mog strica. Na dva sata su se smenjivala moja braća u čekanju voza, ali… Peške smo kroz onaj silni sneg stigli do odredišta. Morali smo da se oporavimo od puta, satima se jelo i pilo. Neki Šveđani su bili zaduženi da očiste staze i puteve u gradu, naravno uz pomoć domaćina. Ujutro je sav onaj sneg nestao sa ulica i trotoara, suv asfalt sve do Jahorine! Hodali smo kao kroz tunel – s obe strane nabacani metri snega, a mi između. Neverovatno, ceo grad je bio funkcionalan, savršena organizacija! Samo iz Pančeva je došlo dvadeset autobusa ljudi kao ispomoć. Svi veći gradovi u SFRJ poslali su ljudstvo da bi besplatan gradski prevoz nesmetano radio. Tako je i bilo.

Bakljada, uživo je bila u bojiPrivatna arhiva

Gledali su drugari sve što su mogli da postignu: alpsko skijanje, takmičenja u bobu, skijaške skokove… Za zagrevanje se pio čaj s rumom. Verovali su u Primoža Ulagu i Bojana Križaja, a jedinu medalju za SFRJ – srebrnu – doneo je tada malo poznati Jure Franko u veleslalomu: na licu mesta, kao deo erupcije oduševljenja, bili su i Pančevci. U tom trenutku Sarajevo je bilo centar planete; stigli su Nemci, Austrijanci, Francuzi, Italijani, Japanci, Amerikanci, Skandinavci… Lep je bio svet, pitom, nisu stvarane veštačke granice. Komuniciralo se kako se ko snađe. Đurović objašnjava gde je dodatna „kvaka”:

– Svako je govorio neki svoj jezik. Rešili smo da i mi „govorimo” svojim: Karolj mi je u gužvi pričao na mađarskom, koji ne znam, a dogovor je bio da šta god on izgovori, odgovorim sa „igen” ili „slažem se”. On mi kaže, na primer: „Ti si ćelava, brkata gluperda”, a ja vičem: „Igen”. Posle mi prevede šta je kazao; tako me je učio mađarski. Valjali smo se u onom snegu od smeha. Bili smo tada tek tridesetogodišnjaci, sve nam je bilo dozvoljeno.

Daleki, sad nedostižni, dometiPrivatna arhiva

Ono što je svima jasno jeste da u našoj državi više nikada neće biti organizovane Olimpijske igre, te da ova priča – u čijem je središtu zdravica-himna: „Za bolje dane, za veću sreću, za sve ljude, žene, decu i ostale na svetu” – kao i svaka druga priča o slozi, ne sme da ima kraj.

(„Pančevac” / Siniša Trajković)

IZAŠAO „PANČEVAC”: Šta se dešava i gde su kvake