NAŠ GOST ĐORĐE DRAGAN: Ljubav, znanje i prirodni sastojci stvaraju dobro vino

Naš gost Đorđe Dragan, rođen 1942. godine u selu Sakule, od svoje 15. godine živi u Pančevu, gde je nekada bio poznat kao vrstan stručnjak u oblasti mašinstva, odbojkaš, skijaš i teniser, a u poslednje vreme možda i najviše kao vinogradar i vinar, pre svega po kvalitetnim proizvodima za koje je višestruko nagrađivan.

U rodnom mestu je završio osnovnu školu, srednju tehničku školu u našem gradu, a zatim i mašinski fakultet u Beogradu.

Nakon toga se zaposlio u Rafineriji nafte Pančeva, gde je proveo ceo radni vek, nakon čega je postao (i ostao do dan-danas) predsednik udruženja penzionera koji su radili u toj firmi.

PANČEVAC: Kako je proticalo odrastanje u rodnom mestu uz prve dodire s vinogradom?

Đorđe Dragan: Vreme provedeno do 15. godine u Sakulama bilo mi je veoma lepo i interesantno. Ipak, možda sam i najviše uživao u tome što je moj deda po majci Ranko Nedić imao vinograd u okolini tog sela. To je jedno poluostrvo, koje je nastajalo kada se Tamiš razlije, a mi deca smo išli čunom do vinograda i tamo smo gledali šta deda radi. On maltene nije pio vodu, već uglavnom vino pod nazivom banarski šiler, koje se isključivo pravi od grožđa s teritorije Banata. U njega idu barem četiri različite sorte, kako vinske, tako i stone, od kojih obavezno jedna bela i jedna crvena. Tada sam osetio i prva zadovoljstva kada je reč o vinogradarstvu, ali je dolaskom u Pančevo sve to prekinuto. Ipak, nastavljeno je nakon 1993. godine, po povratku iz Alžira gde sam radio skoro četiri godine, tako što sam počeo da obrađujem vinograd na Karauli, poslednji na mestu gde ih je nekada bilo mnogo. Ta ljubav prema proizvodnji grožđa i vina traje sve do danas…

I skijanje je jedna od velikih ljubavi…

– Po dolasku u Pančevo, vrlo interesantno je reći da je tadašnju generaciju tehničara u mom razredu činilo 19 devojaka od 35 učenika, što je nezapamćeno u istoriji te srednje škole. U trećoj godini razredni starešina Dimitrije Roksić odveo nas je na skijanje na Popovu šapku, za koju gotovo da nismo ni znali. Jedva smo se nekako snašli da nabavimo i opremu, koju su konji nosili, a mi smo se penjali na pomenutu planinu duže od pet sati. Ujutru kad smo se probudili i pogledali kroz prozor, a oko nas belina, milina, tišina, dok je jarko sunce sve to obasjavalo. I otada pa sve do danas ja praktično skijam više od 60 godina. Veoma mi je drago što sam i sinove Jovana i Ivicu zarazio tim prelepim sportom, što su oni preneli svojoj deci, mojim unucima Katarini i Leu.

A odbojka je bila više od hobija…

– Dok sam živeo u Sakulama, zavoleo sam i odbojku. Dolaskom u Pančevo, u srednju tehničku školu, imao sam zadovoljstvo što su i drugi voleli taj sport. Tako smo napravili veoma jaku odbojkašku ekipu i postizali zapažene rezultate na takmičenje u okolini. Zajedno sa još nekoliko drugara, 1963. obnovio sam i odbojkaški klub „Dinamo“, za koji sam godinama igrao na mestu tehničara ili dizača. Ne bih da preterujem, ali može se reći da sam bio neka vrsta mozga ekipe. Zatim sam bio trener i to sa mladim selekcijama, kao odbojkaški savezni sudija. I kad sam se zaposlio u Rafineriji i tamo sam osnovao odbojkaški klub, pa smo išli zajedno na takmičenja, a na Olimpijadi radnika Vojvodine na Paliću smo napravili dobre rezultate.

Ceo radni vek proveden u Rafineriji nafte Pančevo.

– U tu fabriku sam došao još za vreme izgradnje 1966. godine, kada je tamo bio tek poneki rezervoar, a učestvovao sam u startu postrojenja, 14. decembra 1968. godine. U Rafineriji sam najpre radio u mašinskom nadzoru, a potom sam prešaou odeljenje instrumentacije, koje je za mene bilo veoma zanimljivo, zato što je tamo instalirana nova tehnologija u mašinstvu. Tu sam se usavršavao i u vezi sa radom procesnih postrojenja da bih mogao valjano da obavljam svoj posao na zadovoljstvo i pretpostavljenih i kolega. Verovatno zbog toga sam i na jubileju povodom 50 godina rada rafinerijskih postrojenja dobio priznanje kao jedan od najboljih radnika.

Bilo je odlazaka u pečalbu…

– Nešto pre penzije, od 1989. do 1993, uz saglasnost matičnog preduzeća, proveo četiri godine u Alžiru na razvojnom inženjeringu jednom postrojenju. Tamo sam stekao mnogo prijatelja i iskustva, ali je najteže bilo to udaljavanje od porodice. Imao sam sreću da su i supruga i deca mogli da me posećuju u toj afričkoj zemlji, što mi je omogućilo da izdržim. Potom sam, 1995. i 1996. proveo oko devet meseci u Rusiji preko razvoj inženjeringa firme „Prva iskra“ iz Bariča. Radilo se u teškim zimskim uslovima, kada je spoljna temperatura iznosila minus 22 stepena Celzijusa, a mi smo morali da startujemo postrojenje, dok je sve oko okovano sa ledom i snegom. Nekako sam na zadovoljstvo svih sve to savldao i očuvao svoje zdravlje.

U Alžiru se rodila i ljubav prema tenisu…

– U svojoj 47. godini počeo sam da igram takozvani beli sport, koji igram dan-danas rekreativno. Već neko vreme glavni partner mi je kum, Ivan Božić. Iako nas dvojica imamo skoro više od 170 godina, to nas ne sprečava da svakog četvrtka po jedan sat igramo u Beogradu u balon-hali. Ranije sam imao partnere za tenis i u Pančevu, ali oni su ili umrli ili prestali da igraju.

Poslednjih 30 godina intezivno traje strast prema proizvodnji grožđa i vina, kao i rakije…

– Kao i u svakoj proizvodnji, najvažnija je sirovina, u ovom slučaju grožđe ili drugo voće, koje treba da bude što kvalitetnije. Drugo, da bi se došlo što boljeg finalnog proizvoda morate i da znate kako ćete to obraditi. Treće, oprema kojom obrađujete tu sirovinu mora da bude takođe kvalitetna. Na kraju, veoma su važni i uslovi pod kojima ćete to da skladištite, kako bi bio održan visok nivo tih alkoholnih pića. Moram da naglasim da u mojoj proizvodnji nema nikakve hemije i sve je prirodno, počev od kvalitetnog voća; nešto je moje, a ako nemam onda to kupim kod proverenih domaćina.
Veoma je važno i da se vino čuva na određenoj temperaturi.

Bez dobrog podruma nema ni dobrog vina na duže staze…

– Kada sam počeo da radim vinograd u Pančevu, nisam imao svoj podrum, koji smo sin Ivica uspeli da osposobimo i tako napravimo bolje uslove za čuvanje vina i rakije. U podrumu se nalaze dva odeljenja, po jedno za čuvanje i proizvodnju rakije i vina. U podrumu imamo uglavnom crvena vina, kao što su vranac, kaberne franc, merlo, zatim roze hamburg i rose merlot, koji je pre dve godine osvojio prvo mesto kao najbolje vino Banata u Zrenjaninu na takmičenju. Pored tog priznanja najdraže mi je osvojeno prvo mesto u Vršcu, a idobitnik sam i raznih drugih medalja. Imam 13 vrsta rakija, od klasičnih voćnih pa čak i od urme. Na eminentnom takmičenju „Rakija i rakijaši“ u Pančevu osvojio sam sa višnjom prvo mesto i postao takozvani veliki majstor. Inače, uglavnom svoja pića poklanjam prijateljima i ljudima dobre volje. Najveće zadovoljstvo mi je kad vidim da unuk Leo dovede svoje društvo ovde u podrum i da se druže, naročito što je to dobra i skromna omladina.

Penzionerski dani…

– Kada sam okončao radni vek 1. aprila 2006. godine, ubrzo sam se učlanio u Udruženje penzionera Rafinerije nafte Pančevo, a dve godine kasnije su me izabrali za predsednika. I evo me sve do danas na tom mestu, iako sam u međuvrmenu nudio da me neko zameni, ali izgleda da ne radim loše taj volonterski posao. Smešteni smo u Mesnoj zajednici Centar, gde se redovno okupljamo i borimo da zadovoljimo sve potrebe naših članova. Inače, postoji sedam udruženja penzionera u NIS-u, čiji predsednici čine koordinaciono delo, koje upravo ja predvodim.

(Pančevac/J. Filipović)

Naš gost pronalazač Negoslav Milivojev

NAŠ GOST NOVINAR VALENTIN MIK: 25 godina radnog staža u nedeljniku Libertatea!