Milovan Lukić: Spiranje kiseline života pesmom

Pisanje od gimnazije, upadanje odmah u pančevački krug boema, obavezno igranje u „Ateljeu mladih” tokom sedamdesetih, prva zbirka poezije „Ispiranje oka” u slavu spasenog oka, sekretarisanje u „Sveskama”, najboljem časopisu tokom devedesetih za kulturu i književnost, a nakon fajronta posao bibliotekara, ushićenost i predanost klincima koji vole da pišu, omaž uglavnom nestalim gradskim boemima u knjizi „E, baš dobro!”, u međuvremenu stopiranje po Evropi, rok grupa „Kobra”, pohođenje puteva Srpske vojske, letenje paraglajderom pod stare dane… Sasvim dovoljno da se upustite u čitanje intervjua s našim gostom Milovanom Lukićem.

Danas Milovana Lukića možete naći uglavnom u Gradskoj biblioteci, jer kada završi iščekivanje, uglavnom uzaludno, klinaca na Dečjem odeljenju, nestaje put Kovačice. Preselio se tamo pre dvadeset godina zbog svoje današnje saputnice Vjere, žene odane pozorištu. A i to što je Milovan sada u biblioteci među knjigama za decu, iako biografi često nategnuto i u nepoveznim stvarima nalaze veze, skroz je prirodno. Jer, em što je pisac, u stvari pesnik, em što je, ne možete se oteti utisku, bar na spoljni pogled, uvek dečački razdragan. Ono što je sigurno jeste da se iskreno smejao u druženju sa decom na radionicama za pisanje, u časopisima „Bibli” i ĐON, što mu dođe skraćenica od „Đačkih otkačenih novina”, koje je osnovao, kao i u pravljenju „urnebesa” u emisiji „TV Biblijada” na TV Pančevu, gde je radio kao novinar-voditelj. A u svojim teranjima u životu koja nije mogao izbeći, ne opravdavajući tuđa očekivanja, kako je sam izjavio, dok u pravdanju sebe ume da bude vrlo vešt, ali uvek više brinući o drugima, prošle godine je ostavio kulturnoj istoriji Pančeva i jedno kapitalno delo – knjigu „E, baš dobro!” o boemima koji su do pre koju deceniju oduhovljavali, opamećivali, ali i sablažnjavali ovo naše Pančevo. A pošto su mu mnoge noći nekoliko godina bile nemirne, a i tužne, zbog sećanja na uglavnom preminule prijatelje dok je ovu knjigu pisao, prvo moje pitanje i jeste spava li sada mirnije i šta mu sada obuzima misli kada padne mrak.

– Pošto pripadam onoj, verujem manjoj grupi ljudi koja više brine o drugima nego o sebi i koja se čitavog života upinje da ugodi i okolini i čitavom rodu, ili kako je već pesnik Šantić pevao „mene sve rane moga roda bole, / i moja duša s njim pati i grca”, u ovom periodu života dešava mi se još jači osećaj takve brige. Svet je u vrtlogu, sve se uskomešalo i ustostručilo, a vrtlog ni nas ne mimoilazi. Uostalom, ovde smo se primili, i množili i stradali, baš na svetskim verigama, na Helmu, ili kako je Jovan Cvijić govorio: centralnom bilu, pa i ne čudi što vrtlog možda kreće upravo odavde.
U takvim okolnostima teško mi pada sedenje pred papirom/ekranom s ciljem da nešto suvislo napišem. Radije pratim dešavanja koja me sustižu s medija: analiziram, upoređujem, kritikujem, hvalim… Ponekad sednem na bicikl i odjurim u njive, daleko od pogleda sugrađana, da tamo ostavim poruke, glasno, da me plavetnilo čuje, a vetar raznese kud mu je volja. U meni svakodnevno kuva, krčka se neka ideja za pesmu i bude tu zanimljivih rešenja, ali nedostaje mi upravo ona davno izgubljena radna navika tako neophodna piscu da svakoga dana nešto napiše. A čini mi se, kada bih sve nemire preneo na papir, da bi to bilo i previše, ne baš u skladu s mojom ličnošću pošto nisam opterećen nekakvom potrebom za uspehom u ovim godinama. Nisam bio ni ranije, mada mi je u mladosti prijala određena „slava”. Sebe doživljavam kao još uvek mladog duhom, držećeg i sposobnog za ostvarenja novih poduhvata kada je poezija u pitanju, pa će sve ono što mi je predviđeno da dam i biti dato u narednim godinama.
Kažem, bavio sam se više drugima iz isključivo plemenitih pobuda. Eto, prikupio sam i priredio knjige od tuđih rukopisa: „Uboden put” Branislava Radivojeva, „Zatim sve iščezava” Zorana Duškovića zajedno sa Violetom Blagom, „U šumi mračnoj kao vreme” Bogdana Mrvoša zajedno sa Goranom Trailovićem, „Ovejani Srbin” Vladimira Fijata.

• Ali sebe ipak uvek zoveš pesnikom. Koje su to stvari koje razlikuju pesnike i prozaiste?
– Rekao bih da je u mom slučaju ta razlika upadljiva, a javlja se zbog nekoliko mojih specifičnosti. Najpre, već sam naglasio da nemam razvijenu radnu naviku za pisanje pesama, a ona je za prozu kudikamo važnija. Mene mesto ne drži, u večitom sam pokretu, a nisam od onih koji sa sobom nose notes i pisaljku. Kažu da je Branko Ćopić uvek u džepu imao neko blokče i grafitnu olovku kratku kao patrljak. Valjda ga je ta sirotinja iz detinjstva snažno drmala nostalgijom i tako pokretala da bude pregalac. Meni bi više odgovarao reporterski magnetofon ili ovo što imam u telefonu za snimanje – ma, nisam ni pokušao.
Dovoljno sam ispisao proze da bih shvatio kako njome ne postižem meni tako željenu preciznost i dubinu osećaja onoga što opisujem, a kod poezije mi to ide od ruke. U pesmama mi se prosto nudi ta jezgrovitost, a pesničke slike nižu mi se jedna preko druge. Tada u sebi prepoznajem onu vrstu zadovoljstva koja potvrđuje moje stroge uzuse – tad kažem sebi: to je to! Dok pišem prozu, manjka mi taj osećaj.

Sa suprugom Vjerom Sladeček, glumicom u pozorištu u Kovačici, u porodičnom domuFoto: privatna zbirka

Radeći na oblikovanju knjige „E, baš dobro!”, bio sam pritisnut rokom, te sam baš znatno prionuo, za moje prilike naravno. Stiskao sam se i cedio kao sunđer svu onu silu osećanja koje nosim u sebi decenijama. I tekst je disao kako treba, i snažno i potkrepljeno živim slikama. Ipak, budući da sam u tekstove ugrađivao i srce i dušu, jer opisujem prijatelje kojih, gotovo svih, više nema, činilo mi se kako ne uspevam da postignem željeni osećaj punoće. Kada bih istu građu kazivao pesmama, to svakako ne bi bio slučaj. Moja težnja ka perfekciji prosto je neizlečiva.

• Da li spadaš u one koji su još u osnovnoj školi pisali svoje prve pesme ili te je saznanje da možeš da se izraziš i kažeš nešto „pogodilo” naknadno?
– Najpre sam zavoleo recitovanje. Još u petom ili šestom razredu odrecitovao sam Rakićevu „Simonidu” tako upečatljivo da sam dobio aplauz od razreda i oduševljene Sperance, divne nastavnice, kao i njenu preporuku za recitatorsku sekciju. Tu sam, sa Zoranom Duškovićem, učestvovao na raznim tzv. resitalima, uvek gledajući da izbegnem one mnogo drečave i patetične partizanske pesme. Tek sam se u Gimnaziji raspisao, dobrim delom zahvaljujući druženju sa Branislavom Banetom Radivojevom, a podstican i od Momčila Paraušića i Stojana Bogdanovića, sjajnih profesora. Poezija je tih godina bila veoma u modi među gimnazijalcima, vršnjacima – šmrktalo se uz Jesenjina, Prevera, Lorku i „Mostarske kiše” naravno. Činilo se da je čitav grad, pa i bivša Juga, oboleo od romantike i sentimenta. Bane i ja nismo pripadali tom društvu – pili smo žestoka pića i pušili pred profesorima i naprečac smo ušli u krug starijih pesnika: Mome, Šestara, Flore, Bože Vujića, Vukajla, Bata Birte… Revnosno smo pratili modernu pesničku produkciju: Milutina Petrovića, Rašu Livadu, Tomaža Šalamuna, Stevana Tontića… Obojica smo prve pesme objavili u tek pokrenutim „Rukopisima”, po ideji i uređenju Mome Paraušića, u gimnazijskom listu „Ne”, a potom smo ih slali u časopise: „Književnu reč”, „Oko”, „Front”, „Domete”…, pa i na razne konkurse. Bilo je i honorara, nagrada, drešili su kese jer takvo je vreme bilo, ali se sve to trošilo naiskap.

Oprobao se i u svojoj rok-grupi „Kobre” i stekao veliki broj prijatelja među rokerima (Bora Čorba i Milovan Lukić)Foto: privatna zbirka

• A kada su se skupile pesme za prvu zbirku i kakav odnos imaš prema njoj danas?
– Nisam skupljao pesme za prvu zbirku i to bi se moglo nazvati mojim manirom. „Ispiranje oka” je knjiga pesama, objavljena 1983, što bi danas rekli „projekat”, jer su pesme pisane po unapred spremljenoj i temi i formi i koncepciji, e da bi činile kompaktnu celinu, jedan zatvoreni krug. Moje levo oko koje su mi spasli u Očnoj bolnici pretvorilo se u misao vodilju za sve što želim da saopštim. U oku mi je bila baza, prsnula u „Petrohemiji”, gde sam radio preko Studentske zadruge, pa su me lekari bockali injekcijama pravo u oko i ubrizgavali kiselinu. Tako je „oko” u knjizi postalo metafora, ono se preobraća i u stvarno i u nepojamno, pruža se od „nedremljivog oka” do promisli Gospoda-Terapeuta. Kroz „oko” je progovorila bogata hrišćanska simbolika. Ponekad uzmem tu knjigu i, dok je čitam, čudim se – da, bez lažne skromnosti – čudim se kako je sve funkcionalno, a pisano je bilo u tim godinama. Sad, može biti da od tada nisam ništa ni napredovao, da tapkam u mestu, da sam čak i nazadovao pa mi to izgleda odlično – rekli bi zlobnici. A može biti i da tu zaista ima nečega valjanog.

• Kako su tekle stvari posle s pesmama i zbirkama i što se tiče motiva?
– Ha-ha-ha! Kako su tekle? Pa, eto, tekle su, da se tako slikovito izrazim, kao što sada naše reke i rečice teku kroz cevi. Sve se uzburkavalo i mutilo oko mene, takve su godine dolazile, pritisak sa svih strana. Desila mi se i porodica – dva sina. Nedaće su se usložnjavale, a da bismo kako-tako opstajali, jurio sam razne poslove, sve gori od goreg. Ipak, i dalje sam bio u vezi s pančevačkim krugom pisaca, s poezijom, pratio sam produkciju, periodiku, učestvovao sam na književnim večerima, sa Zoranom Duškovićem sam osnivao Književnu omladinu Pančeva, a desio mi se i upliv u politiku. Na predlog Dušana Vukajlovića, postao sam prvi sekretar pančevačkog odbora Demokratske stranke, a kasnije i DSS-a. Ponešto sam, ipak, i pisao, ali stisnuto – taj društveni oklop, ta cev, trošila je moje moći.

• Ko ti je pružio najveću podršku kada je pisanje u pitanju?
– Traganje za pravdom biće da je moj osnovni pokretač, ali često i ometač, kao što to obično biva u društvima koja uporno tabanaju stranputicom. Pojedinac nije dovoljno jak da bi išta poboljšao, te zato često i strada. Sa društvene margine su me izvukli prijatelji iz Zajednice književnika Pančeva, doduše posle tragičnog odlaska i Vukajlovića i Duškovića. U mojoj nevolji su se oglasili i pripomogli Momčilo Paraušić, Bogdan Mrvoš i Božidar Vujić. Stala je uz mene i čitava ekipa iz Zajednice: Miloš Nikolić, Vasa Pavković, Bata Birta… U okrilju te, za mene tek nastale pitomine ispilila se „Uzbuna u akvarijumu” 1996. godine, koja je lirski sažetak ovoga što sam do sada pričao, pa i znatno više od toga.

• Da li je prošlo vreme pesnika i koliko veruješ da još neko čita danas pesme?
– Danas je mnogo veća produkcija nego ranije, samo što u tom mnoštvu novih knjiga sve manje ima kvaliteta. E, to je opasna nevolja. Čini se da više ima pesnika nego čitalaca ili makar jednako, te se može doći i do uverenja kako samo pesnici čitaju knjige pesama. O poplavi onih koji bi žarko želeli da budu pesnici da ne govorim – ona je plod naopakog sistema vrednosti, novonastali rukavac, paralelan proces u progresiji.

• Moraš priznati da si mnogo veću pažnju privukao svojom knjigom „E, baš dobro!” o pančevačkim boemima.
– Bibliotečko iskustvo mi kazuje da se proza čita više od poezije. To je strefilo i moju knjigu. Sa zamagljenim preplitanjem iz memoarske proze u monografiju i obrnuto, moje štivo nije zanimljivo samo žiteljima ovog grada. Knjigu čitaju ljudi i u drugim sredinama. Do mene stižu reči ohrabrenja i potvrde da sam uradio dobru stvar. Naravno da pored zanimljivosti o dvadeset i jednoj značajnoj osobi iz kulturnog miljea ovog grada, mojim prijateljima, boemima, ljudima slobodnog duha, čitalac može saznati i sijaset podataka o meni. To su pikanterije koje malo ko zna i one imaju interaktivnu vezu sa osobama o kojima pišem. Nije mi bila uzor Mihizova „Autobiografija o drugima”, ali su njegovo i moje ostvarenje u nespornom saglasju.

• Ono što te mnogo raduje u poslednje vreme jeste tvoja uloga u pozorišnoj predstavi „Ne šetaj se gola” amaterskog slovačkog pozorišta u Kovačici. Dobio si i sjajne kritike iako glumiš na slovačkom.
– Ja sam se „udao” u Kovačici pre dvadeset godina. Svoj „miraz” sam očas spakovao i doneo ga u glavi, srcu i duši. Vjera Sladeček, moja supruga, istinski je doajen kovačičkog pozorišta, koje krasi slavna tradicija. Kroz njene predstave sam upoznao važne ljude sa kovačičke VHV scene. Radoznao i željan novih iskušenja, priključio sam im se. Naime, njihov najbolji glumac je otkazao učešće u pomenutom Fejdoovom vodvilju i ja sam se ponudio. Ali ja ne glumim na slovačkom! Tuc-muc varijanta nije dolazila u obzir, pa sam reditelju predložio rešenje – pantomimu. Ispostavilo se da ta inovacija doprinosi predstavi i mi prođosmo sve festivale i stigosmo do republičke smotre – kao u slavnim danima pozorišta. Pljuštale su i nagrade, pa i meni.

Kao glumac u kovačičkom pozorištuFoto. privatna zbirka

• Ti ipak nisi početnik kada je gluma u pitanju, i u pozorištu i na filmu. Koliko ti sada pomaže iskustvo iz „Ateljea mladih”? Koje predstave i danas sanjaš?
– Stari sam ateljeovac, još od 1975. godine, od onih dana kada je „Atelje mladih” bio „sigurna kuća” i stecište za mlade ljude naklonjene umetnosti. Bio sam i deo ansambla koji je mnogo puta igrao kultnu predstavu „Burgijada”. Uverio sam se da ima Pančevaca koji su je znali napamet. Dobro, nisam se baš nešto naigrao, pravio sam i tu pauze, ali sam svoju pripadnost krunisao i predstavom za decu „Stilske igrice”, koju sam režirao. Violeta Blaga i ja igrali smo supružnike u kratkom filmu „Večeras mi dobro stojiš, draga” Miloša Ajdinovića, a pošto je moj mlađi sin Strahinja završio FDU, često sam mu bio glumac u studentskim filmovima za ispite. Ipak, najviše samopouzdanja stekao sam na književnim večerima, kojima ne znam broj.

• Kada uveče stižeš u Kovačicu, osetiš li to kao neki svoj novi dom?
– Naravno, a nije baš ni nov. Pošto sam radoznao, nestalan i pun planova, neka ostane zapisano da mi svaki dom služi kako bih u njemu sanjao o nekom novom domu. Mi smo samo prolaznici na ovom svetu i nikad ne znamo odgovore na pitanja koja postavljaju Dado Topić i grupa „Tajm” u antologijskoj pesmi „Za koji život treba da se rodim”.

• Leteo si i paraglajderom, oprobao si se u rokenrolu u grupi „Kobra”, pohodio si i put Srpske vojske u Velikom ratu. Imaš li još neki pohod u glavi?
– Sve manje u glavi, sve više u srcu.

)Pančevac / Nevena Simendić)

SEĆANJE NA STVARALAŠTVO I ŽIVOT BOGDANA MRVOŠA: Književno veče 8. decembra u Narodnom muzeju

Gradska biblioteka: Majski dani Knjige od 23. do 30. maja