Tri pančevačke poetese u Gruziji

Irma Beridze, Lile Kvirkia, Miranda Eristavi, Natalia Beitrišvili, Salomea Lominadze, Maja Mindeli, Jasmina Malešević, Hristina Mrša, Aleksandra Pavićević, Dušica Ivanović, Gordana Vlajić, Aleksandra Mihajlović. Njih dvanaest – šest pesnikinja iz Gruzije i šest iz Srbije – sastale su se u Tbilisiju pre mesec dana, od 22. do 25. aprila, da se zbliže, stvaraju i da na kraju naprave dvojezičnu zbirku poezije, koja treba da se pojavi do kraja godine. Ovaj događaj je prva posledica Protokola o saradnji između Kuće pisaca Gruzije i Udruženja književnika Srbije od prošle godine, koji je u naše ime tada potpisala tadašnja zamenica naše nacionalne književne organizacije Pančevka Gordana Vlajić.

Pored nje, srpsku poeziju su predstavljale još dve Pančevke: Aleksandra Mihajlović i Dušica Ivanović. I zato je to bio povod da ovoj priči posvetimo malo više mesta i da maštarije o boravku u pomalo i egzotičnoj Gruziji i zamišljanju susreta kultura i pesnikinja ovaplotimo doživljajima iz prve ruke. U nabrajanju doživljaja koje im je priredila Kuća pisaca Gruzije, s predsednicom Ketevan Dumbadze i koordinatorkom projekta Tamtom Kelaia na čelu, ne zaobilaze da su ih na večeri predstavljanja poetskih radova, priređenoj 24. aprila, posetili David Sirbiladze, počasni konzul Srbije u Gruziji, i Ilija Koberidze, prethodni ambasador Gruzije u Srbiji, i da su im uspešan rad poželeli u pismu i naš konzul u Tbilisiju Zoran Marinković i Tatjana Panajotović, ambasadorka Srbije za Jermeniju i Gruziju. Ali im se trodnevno putovanje proširilo, između ostalog, utiscima iz noći u tranzitu na atinskom aerodromu, iz grada odredišta putovanja s „visokim totemima i crkvama na brdu i rekom koja teče u dolini”, kako je napisala jedna od učesnica Aleksandra Pavićević u „Politici”, iz zamka s visokim kamenim zidovima i egzotičnim rastinjem u kojem su boravile, pevanjem i srpske pesme u njihovom kafiću, gledanjem predstave „Beskičmenjaci”, posetom Manastiru Svete Nine Gruzijske u podnožju Kavkaza… A put do Tbilisija triju Pančevki počeo je još prošle godine u maju, kada su se sve tri prijavile za pokloničko putovanje u Gruziju, a onda im je kao članicama Udruženja književnika Srbije na pamet pala i ideja da posete tamošnje udruženje. Odgovor iz Tbilisija je stigao brzo i saradnja je počela.

– Ovo je bezmalo pionirski poduhvat u domenu književne saradnje naših dveju zemalja. Ne samo da nisu postojala nikakva prethodna lična poznanstva ili kontakti već je više nego skroman broj naslova, odnosno prevoda gruzinskih autora na srpski i obrnuto. Kod nas je veoma slabo poznat i Šota Rustaveli, svetski najznačajniji i najpoznatiji gruzinski pisac, kojeg je iznedrilo tamošnje književno zlatno doba krajem 11. i početkom 12. veka, inače autor velelepnog speva „Vitez u leopardovoj koži”, koji govori o prijateljstvu, ljubavi i herojstvu, kazala nam je Goca Vlajić.

• Kakva je bila struktura učesnica i po „starosti” i po pesničkom izrazu?

Goca Vlajić: Nas tri Pančevke smo kao inicijatorke projekta imale privilegiju da se gruzinska strana opredelila za nas i dala nam kompetenciju da izaberemo još tri pesnikinje, naravno uz konsultaciju Miloša Jankovića, predsednika UKS-a. Trudile smo se da po poetskom rukopisu sve autorke budu različite, kao i po svom obrazovanju i vokaciji. Na primer, dr Aleksandra Pavićević je etnolog i antropolog, devetnaestogodišnja Hristina Mrša je maturantkinja banjalučke gimnazije i najmlađa članica UKS-a, a Tbilisi je očekivao i Jasminu Malešević, koja je inače diplomirani veterinar i koja je otkazala putovanje iz opravdanih razloga. Svaka od nas je potpuno samosvojna u pesničkom izrazu. Ako bih nas opisivala po jednom odrednicom, navela bih: hrabrost, pronicljivost, analitičnost, sinestetičnost, fantazmagoričnost i agnosticizam.

• Koliko je za vas kao književnice bila inspirativna ova poseta?

Saška Mihajlović: I više nego inspirativna. To je kao da krenete da kuvate jelo u čijem ste pripremanju najveštiji i odjedared shvatite da bi trebalo dodati još začina, da ne bi toliko trebalo ni da se krčka, pa usput smislite još štošta jer ste u naletu inspiracije, te trpeza potpuno odoli uobičajenom. I vi budete zatečeni svojim umećem. Nije mi bilo prvi put da slušam poeziju na nepoznatom jeziku, ali je drugačije kada je slušate od nepoznatih, ili od onih koje jedva poznajete, a sasvim drugačije kada vi počnete da zapitkujete, kada u nju ponirete. I tako nekoliko dana, celih-celcatih. Pri tome upoznate pesnikinje, čujete njihove smutnje i slutnje, prokrčite zaumno, čudno se otvorite, prisvojite, spoznate intuitivno nemire, a u stvarnosti čujete taj eho. Čarobno iskustvo. Alhemijski supstrat koji izdvaja to žensko iskustvo kao drugačije. Ono odistinski želi svet da učini barem malkice boljim, bez želje da se predaje kozmetici i da ga vara lažima. I ta spoznaja o sličnosti, ličnoj i sociološkoj, demaskirala je svaku različitost, održala individualno i savremeno, ispoštovala tradiciju, nadogradila ono zanemareno. Bio je to svojevrstan ples reči, koji je uključio pesme, naše i njihove, sitan, plemenit vez folklornih i savremenih motiva, hirurški precizno objašnjavajući osoben, ženski glas, oslobođenje, bez ikakve polne i rodne diskriminacije.

Foto: privatna arhiva

Foto: privatna arhiva

Foto: privatna arhiva

Foto: privatna arhiva

Foto: privatna arhiva

Foto: privatna arhiva

Foto: privatna arhiva

Foto: privatna arhiva

• Da li ima neko poseban koga ste upoznale?

Goca Vlajić: Svih šest gruzinskih pesnikinja su potpuno posebne i takođe veoma različitih pesničkih rukopisa. Njihova posvećenost, upućenost i misaona istančanost su precizni „kadrovi” neke druge narativne „formule”, ali korišćene za opis identičnih rana, rezova i čvorova.

Dušica Ivanović: Teško mi je da izdvojim nekoga, mada su se u nekim susretima dešavala mala čuda spontanog i lakog razumevanja. Meni je razmena osećanja s ljudima koje srećem uvek dominantna, jača je od svega, čak i od veoma snažnog i emotivnog susreta sa gruzijskim plesnim ansamblom, s njihovim pesnicima, pozorišnim umetnicima… Ako usred prevodilačke radionice ustanemo i sa dva kraja ogromnog stola krenemo Gruzinka i ja jedna prema drugoj, pa se zagrlimo i uz suze ne ispuštamo jedna drugu iz tog zagrljaja, usput obe šapćući: „Ti si moja sestra po duhu”, onda je to, priznaćete, više od poznanstva. To je prepoznavanje na mestu gde ga najmanje očekujemo.

Saška Mihajlović: Miranda koja se „Molila gola” (tako se zove njena vrlo upečatljiva pesma), potom Salomea, koja me je opčinila jezičkom vedrinom i vedrinom duha (već u prvom satu trebalo je da se podelimo u parove, ona je odmah izgovorila moje ime, a da se još nismo ni upoznale), Natalia svojim životom i metaforama, Irma epskim vokabularom, Maja suptilnošću, Lile osobitom skromnošću. Svih šest su bile posebne, zanimljive, leksički veoma vešte.

• Vaši poetski radovi do čitalaca u svakoj od zemalja na kraju treba da stignu preko bilingvalne zbirke. Kako teku pripreme?

Dušica Ivanović: Ideja da se napravi dvojezična zbirka zvuči jednostavno. Ali nije reč samo o tome da se odaberu pesnikinje i njihovi poetski radovi koji će biti prevedeni na onaj drugi jezik. Gruzijska književnost je kod nas skoro nepoznata, a jedan od razloga je vrlo mali broj prevodilaca. Isto važi i za srpsku književnost u Gruziji. Doduše, Gruzinka koja živi u Srbiji je prevela izbor pesama srpskih autorki, ali smo mi pri prevođenju šest gruzijskih poetesa na srpski morale da pribegnemo korišćenju engleskih prepeva. Kao dobar poznavalac engleskog jezika vodila sam taj proces i u prvoj fazi sam sve pesme prevela sa engleskog na srpski. Ali tek je naš boravak u Tbilisiju i zajednički rad na radionicama doveo do pravih rezultata. Bio je to najkreativniji grupni rad u kome sam ikada učestvovala. Zamislite jedanaest pesnikinja i još nekoliko članova gruzijskog tima kako na nekoliko jezika razgovaraju o svakom stihu, o svakoj pesničkoj slici, metafori, poruci, metrici, zvukovnim i melodijskim efektima, ne bi li zajednički pronašli odgovarajući prepev! Dopunjavale smo se, učile jedne od drugih, ne samo o književnosti nego i o istoriji, kulturi, običajima, tradiciji. Pronalazile smo sličnosti i razlike, prilagođavale pesnički izraz tako da bude logičan i razumljiv na oba jezika. Ipak, dva dana nije bilo dovoljno da se tako obiman posao završi. Ponele smo kući sve što je ostalo nedovršeno i sad nastavljamo koristeći sve načine komunikacije sa gruzijskim koleginicama. Plan je da sve bude gotovo pre Beogradskog sajma knjiga i da u to vreme one budu naše gošće u Srbiji.

(Pančevac / Nevena Simendić)

JOŠ JEDNO PRIZNANJE ZA PANČEVAČKE KNJIŽEVNICE: Nagrađen roman za decu „Šapotropo bajka” Gordane Vlajić

PRINCEZA SA TAVANA: Ne propustite, promocija nove knjige Aleksandre Mihajlović

„Čuvar parka” – nova knjiga Dušice Ivanović