Neko bi rekao – bolje išta nego ništa – s obzirom na to da je za seoske devojke bilo možda poželjnije da naobrazbu stiču za učiteljice-domaćice nego da sede pored ognjišta po banatskim selima dok ih soče za nekog rmpaliju koji će im do kraja života određivati svakodnevni ritam. Ipak, dirljivo je čitati tekstove „Pančevca” iz sredine prošlog veka u kojima su autori, uglavnom muškarci, čitalaštvu prenosili svoje iskreno oduševljenje školama u kojima su devojke sa sela, pored matematike, „hitro” polagale ispite o pravljenju pohovanog karfiola.

Pošto u školu roditelji često nisu hteli da ih šalju, „nova vlast” je tokom pedesetih godina prošlog veka smislila kurseve, ili tečajeve, za seosku omladinu. Oni namenjeni devojkama služili su za „prosvećivanje” i na njima su se izučavali higijena, borba protiv zaraznih bolesti, prva pomoć, nega i ishrana deteta i – najpotrebnija znanja iz protivavionske zaštite. Iako su organizovani tokom zimskih meseci, kada radova po njivama nema, trebalo je, sudeći po napisima u „Pančevcu”, dosta truda zvaničnih organa i prozivanja seoskih komunista da bi se takvi kursevi popunili. Možda je razlog tome što su ženskaći u kući bili neophodni i tokom zime, u kuhinji ili da hrane kokoške.

Škola i za „izvlačenje” iz kuće

„Pančevac” je 7. februara 1953. preneo i raspravu sa savetovanja Antifašističkog fronta žena u Pančevu, koji je razmatrao mogućnost obaveznog zimskog školovanja žena na selu. Iako takav akt nikada nije donet. „tečajsko” školovanje ženske seoske omladine s vremenom će se ipak etablirati, a uspeh će motivisati „novu vlast” da zatim uvede i dvogodišnje kurseve, čak i s boravkom u internatu, koji će imati još viši cilj od kurseva – „da nastavom teorijskom i praktičnom osposobe i vaspitaju žensko stanovništvo za razumne, ugledne i dobre domaćice”.

Polaznice škole za domaćice u Kačarevu („Pančevac”, 1. februar 1958. godine)Foto: arhiva Pančevca

Tako će nastati i „škola poljoprivrednih proizvođača” u Kačarevu u jesen 1957. Odsek za žene je, sudeći po tekstu pod naslovom „I za dobru domaćicu treba se pripremiti učenjem” iz „Pančevca” od 1. februara 1958, bio isključivo namenjen učenju za dobru kuvaricu i švalju. „Stručna učiteljica” je bila Ranka Živković, a od 35 devojaka između 15 i 19 godina posebno su po uspehu istaknute: Olga Bošković, Ružica Bodrožić, Radmila Bulajić, Danica Nikolovski i Mara Pilja. Slične dvogodišnje zimske škole sa obaveznih 140 časova postojale su širom zemlje jer neki podaci govore da ih je samo u Srbiji pohađalo više od 100.000 žena. Da ne bude zabune, shvatljiv je napor „novih vlasti” da uzdigne naš narod na viši higijenski nivo, da ih zdravstveno prosveti, pa i da međusobno zbliži pripadnike raznih naroda koje su se doselili sa svih strana tadašnje Jugoslavije. Pored znanja o higijeni, zadatak tih kurseva je bio i da devojke „izvuku iz njihovih kuća, gde mnoge žive u neznanju, zaokupljene sitnim domaćičkim brigama”, posvedočio je dr Birmanac iz ličnog iskustva u tekstu u „Pančevcu” od 5. februara 1953.

– Da, moja majka je išla na jedan takav kurs. Doduše, ne dvogodišnji. Ali znam da mi je pričala da je ispočetka bila nevoljna da tamo ide. Ali kasnije, to joj je bio način da malo šmugne iz kuće. Osim toga, tamo je stekla i prijateljice, s kojima je kasnije godinama drugovala, pila kafu, razmenjivala recepte. Iako je meni to bilo malo i glupavo, možda je to ipak bio tada dobar način da se žene izvuku iz kuće – kazala nam je i Milena, čija je majka Desanka bila polaznica jednog od tečajeva za „zdravstveno prosvećivanje seoske ženske omladine” 1953. godine.

Ipak, kao vrh obrazovanja za „seoske devojke” isticaće se učiteljsko-domaćičke škole. Jer u „Pančevcu”, tada jedinom lokalnom mediju, nismo našli nijedan tekst tokom ranijih pedesetih godina o gimnazijalkama ili o nekoj devojci koja se izborila da ode na fakultet. Ni u tekstovima o nepismenima nisu se posebno tretirale žene, iako brojke s popisa 1953. govore da ih je u nekim pančevačkim selima bilo i tri puta više nego mladića. Zato je Učiteljsko-domaćička škola bila tema sijaset tekstova. Izmišljena je samo za devojke dok će im dugo, sve do kraja sedamdesetih, biti zabranjeno da se upisuju na traktorski smer u Školskom centru za obrazovanje kadrova u poljoprivredi, dok će u pančevačkoj Hemijskoj školi njihov broj biti ograničen na 50 odsto.

Ilustracija iz Pančevca 1953. godine

Pritom, i kada se o nekoj školi pisalo ili o internatu, gde su boravila devojčice, baviće se skoro isključivo njihovom disciplinom, hvaleći njihovu urednost, poslušnost, sve dok nije pukla tikva – i dok se nije otkrilo da neke od njih čak vole da izlaze u grad, a ponekad i da uberu voćku iz susednog dvorišta.

Popodnevno učenje na njivi

Učiteljska domaćička škola u Pančevo je prebačena iz Bačke Topole u novembru 1952. Rang joj je bio ravan Učiteljskoj školi, a učenice su bile iz cele Vojvodine, pa su živele u internatu. Sem opštih predmeta, izučavali su se „stručni predmeti” koje predaju „stručnjaci”. U posedu škole su bila 24 jutra obradive zemlje, pa su devojke svojim radom dobrano obezbeđivale svoje školovanje.

U tekstu iz marta 1953. novinar će izraziti iznenađenje „potpunom radnom disciplinom” devojaka iz internata Učiteljske domaćičke škole, dok je uspeh „sasvim zadovoljavao”. Pohvaljene su i zbog „ideološkog uzdizanja”, jer od učenica u IV razredu samo je jedna bila „vanpartijka”. Zbog onih mlađih objasnićemo i da je to značilo da su sve ostale bile članice Saveza komunista. S maturskog ispita u junu 1953. novine neće izveštavati o tome kako su prošle iz opštih predmeta, iako se tvrdilo da sve isto uče kao koleginice u Učiteljskoj školi. Isticaće se „stručni predmeti koji daju specifičnu fizionomiju ovoj školi”: higijena, poljoprivredna grupa predmeta, kunićarstvo, svilarstvo, povrtarstvo, živinarstvo, mlekarstvo, cvećarstvo i zadrugarstvo. Ispit je nadgledao izaslanik Saveta za prosvetu i kulturu APV Radomir Čurić iz Novog Sada, „koji je ušao u svetlu i čistu kuhinju, gde su maturantkinje u belim besprkorno čistim keceljama i maramama bile spremne za izvlačenje pitanja na koja će kroz praktičan rad dati odgovor. Hitro su uzimale ceduljice na kojima je stajalo: čorba od zeleni, pohovani karfiol, dinstana teletina, salata od boranije, cvekle, šam torta i utrkivale koja će bolje, spretnije i brže spremiti zadato jelo”.

I u maju 1954. godine, pisaće „Pančevac”, novinar će biti oduševljen Učiteljskom domaćičkom školom, koju je tada pohađalo 90 učenica: „Pre podne buduće učiteljice stručnih predmeta i rukovodoioci stručnih kurseva za žene uče u svojim radionicama. Popodnevno učenje se nastavlja praktičnim radovima. Dok učenice drugog razreda neguju tople leje, one iz četvrtog rade u eskperimentalnoj kuhinji, druge opet presađuju povrće, kaleme voće ili zalivaju useve. U ostalim internatima učenici i učenice posle nastave odlaze na odmor. Za učenice Učiteljske domaćičke škole učenje – tek sada počinje!”

Da je bilo bitno, a možda i najbitnije, kako se devojke nose i ponašaju, svedoči i tekst o stanovnicama Ženskog doma učenika u privredi u Pančevu iz juna 1953. „Često su se viđale na našim ulicama grupe devojčica obučene u iste haljine. Iako više ne nose jednake haljine, a sada su već odrasle devojke, kao i ranije mogu da se vide dve i tri u grupi koje svojim držanjem i ponašanjem na ulici mogu mnogim srednjoškolcima da služe za primer.” U domu je oduševljeni novinar zatekao počišćeno i poliveno dvorište, cveće u rundelama, izglačan pod, lepo nameštene postelje… Učenice su učile u trpezariji, u krojačnici su mogle „da se upoznaju i sa ovim neophodnim poslom za žene i domaćicu”, a upravnicu su „molile” kada treba da odu u varoš da nabave neke sitnice.

Da nije bilo slučajnosti o davanju uzora za ponašanje ženskadije u školama, svedoči i tekst iz januara 1954, opet o domu učenica u privredi. A i o aspiracijama nekih od njih, ili bar onih koje su novine htele istaći, govore i reči jedne učenice: „Svaka od nas je snabdevena toliko da može da se uda. Prošle godine nam se jedna durgarica udala. Sad ima svoju porodicu, muža i dete. Srećna je.“

A onda je pukla bruka…

Ali samo nešto više od pola godina kasnije pući će bruka u Domu učenica, o čemu se usudio da piše i „Pančevac” pošto su reagovale i vlasti. U tekstu „Pogrešnim putevima” od 27. avgusta 1954. pisale su novine o „buri i neverici” zbog metoda vaspitanja, i s fizičkim kažnjavanjem, koja su se tamo primenjivali. Na videlo je sve izašlo kada su se učenice usuduile da se požale sekretaru Sreskog i Gradskog komiteta, koji su došli da ih obiđu za vreme letovanja. Ispostavilo se da su do tada skrušene devojke ponekad brale bademe u tuđoj bašti dok je Desa Kenjalo svedočila: „Jednom prilikom sam bila s drugaricom Zdravkom Dragić u bioskopu u zabranjeno vreme. Kada smo se vratile u dom, upravnica nas je pitala da li želimo da budemo ‘bitange i fufe’. Drugom prilikom kada smo zakasnili u dom, ona me je nazvala ‘fufom i kurvom’.” Drugoj učenici je upravnica rekla da je „pokvarena do krvi“, treća je nazvana „makedonskom Cigankom”… Terali su ih da rade fiskulturu i kada su bolesne, zabranjivane su knjige Džeka Londona, za koga je uprava tvrdila je šund, na prslucima nisu smele da ušiju motiv da ne bi svojim grudima privlačile muškarce. Upravnikca Nerandža Kosovac, koja je u domu vladala uz pomoć svog bivešg muža Ivana i vaspitačice Danice Pauljev, tvrdila je potom da ih nije nazivala „kurvama” nego „uličarkama” i da ih nije kažnjavala zato što ih mrzi, nego da bi postale „dobre gazdarice”.

Ipak, devojkama sa sela odlazak u internat ili Učiteljsko-domaćičku školu biće put ka budućnosti. Iako su i na kraju školske godine 1955. spavale u drvenim barakama, sa odličnim uspehom godinu je zavrilo 15 odsto, sa vrlo dobrim 62, sa dobrim 18 i sa slabim tek pet odsto učenica. „Domaćinstvo je forma vrlo pogodna, a i korisna, preko koje se najlakše okupljaju i aktiviraju žene”, pisao je Milan Prvulov, sekratar Sreskog komiteta Narodne omladine Pančeva u julu 1954. Založio se da se umesto domaćičkih škola po selima uvedu časovi domaćinstva, koje bi u redovnim školama držale obrazovane učiteljice, a da se ženama omogući „šire političko i kultuno obrazovanje”. S vremenom će i „Pančevac” sve više pisati i o učenicama iz Gimnazije, o tome da je sve više devojaka u Ekonomskoj školi, da osvajaju nagrade na takmičenjima… Ali će proći decenija dok junakinje na stranicama novina ne postanu one s fakultetskim diplomama.

(Pančevac / Nevena Simendić sa saradnicima)