PANČEVO – Manastir Vojlovica u Pančevu posvećen Svetim arhangelima Mihailu i Gavrilu jedan je od najstarijih i najznačajnijih pravoslavnih manastira u Vojvodini. Podigao ga je krajem 14. veka despot Stefan Lazarević. Ovo zdanje jedinstveno je po tome što se nalazi u fabričkom krugu Rafinerije nafte Pančevo koja je podignuta sredinom šezdesetih godina prošlog veka. Nedavno, posle više od šest decenija, zemljište na kom se manastir nalazi pokolnjeno je, odnosno vraćeno, Srpskoj pravolsavnoj crkvi.

Printscreen/yt

Spoj manastirskih zidina i rafinerijskih dimnjaka jedinstven je i gotovo nadrealan prizor, u kom se duhovnost i industrija susreću na udaljenosti od svega nekoliko koraka.

Ulazak u dvorište manastira Vojlovica, okruženo fabričkim postrojenjima, deluje kao prolazak kroz vremenski portal. Na ovom mestu crkva postoji više od šest vekova kao zadužbina Despota Stefana Lazarevića, a novog stanara dobila je 60-tih godina prošlog veka izgradnjom Rafinerije nafte Pančevo. Ubrzo, verski objekat je zatvoren, i tek 2007. ponovo dobija monašku zajednicu.

Danas je ovde jedini stanovnik iguman Teodor. Došao je pre sedam godina iz manastira okruženog prirodom u blizini Vršca. Za njega je to bila velika promena, ali i nadahnuće da u buci postrojenja u molitvi, uz miris sveća i tamjana, pokuša da oseti Božju blagodat.

„Bez obzira na to što je ovde rafinertija, i što se čuje ovaj zvuk i s vremena na vreme oseti neprijatan miris, čovek mora da se sabere u onome što je vredno i što ga čini čovekom, a to može postići na svakom mestu“, kaže jeromonah Teodor, iguman manastira Vojlovica.

U svojoj dugoj i zanimljivoj istoriji, jedan od najstarijih srpskih manastira severno od Save i Dunava nekoliko puta je bio spaljen od strane Turaka, a u Drugom svetskom ratu ovde su bili zatvoreni patrijarh Gavrilo i vladika Nikolaj Velimirović. Od svetinja tu se čuvaju mošti prepodobnog Grigorija Sinata, ikona Bogorodice i arhangela Mihaila, a tu je i veliki pozlaćeni ikonostas iz 18 veka.

Manastirske odaje donedavno korišćene su kao kancelarije radnika NIS-a. Mnogi zaposleni često dolaze ovde da potraže mir i popričaju sa igumanom.

„Aktivno učestvujem u životu manastira, svake nedelje sam tu na liturgiji, kao i praznikom. Često sam u kontaktu sa ocem Teodorom, koji je ovde nama zaista od velikog značaja, i za zaposlene u rafineriji, i za širu zajednicu“, kaže Olgica Ristić, zaposlena u Rafineriji.

Pre nešto više od mesec dana potpisan je ugovor između Eparhije banatske i NIS-a o donaciji zemljišta i pripadajućeg objekta. Monah Teodor to naziva dostojanstvenim činom koji sprečava da u jeku prodaje NIS-a neizvesnost zakuca na manastirska vrata.

„Hvala onima koji su imali dovoljno sluha da Bogu vrate Božje. Vlasnici su prepoznali vrednost i grešku svojih prethodnika i uradili ono što je do njih da bi svetinja ostala i posle nas“, kaže iguman.

Među ljudima koji su posetili ovaj verski objekat i videli njegovo nesvakidašnje okruženje bilo je i onih koji su pitali kako se ovde može živeti i zašto je manastir baš tu podignut.

„Spontano sam odgovorio da Despot Stefan nije u tom vremenu znao da će u 20. veku neki ljudi tu napraviti rafineriju. Naravno, tu smo se nasmejali. Mi svetinje sagledavamo u vremenu u kom živimo, a istorija svetinja SPC na ovom prostoru mnogo je duža i dublja, kao i život ovog naroda koji je vezan za nju i daj Bože da će tako i ostati. Neka bude Bogom blagosloveno i vama i nama svima“, poručuje iguman Teodor.
(RTV)