Nedavna premijera novog filma Lordana Zafranovića „Zlatni rez 42 – Deca Kozare“, koja je u javnosti ispraćena sa velikom i potpuno zasluženom pompom, predstavlja krunu opusa ovog velikog reditelja. To potvrđuju kako priznanja samog autora, tako i prve ozbiljne kritičke reakcije, istakao je književnik i novinar Muharem Bazdulj u desetom predavanju iz ciklusa „Filmska Atlantida“ na jutjub kanalu Kulturnog centra Novog Sada.
Bazdulj je naglasio da je tema predavanja bila unapred određena još početkom godine, čime je, kako navodi, izbegnuto svesno „gađanje“ aktuelnog trenutka, iako se predavanje poklopilo sa bioskopskim životom ovog istorijskog spektakla. Fokus analize bio je na čuvenoj ratnoj trilogiji iz kasnih sedamdesetih i osamdesetih godina – filmovima „Okupacija u 26 slika“, „Pad Italije“ i „Večernja zvona“ – ali i na specifičnom biografskom okviru koji je oblikovao Zafranovićev prepoznatljiv umetnički rukopis.

Od izbegličkog logora u Africi do kinokluba u Splitu
Govoreći o korenima Zafranovićevog stvaralaštva, Bazdulj je podsetio da je režiser rođen tokom Drugog svetskog rata na jadranskom ostrvu Šolta, a da je najranije detinjstvo proveo sa majkom u El Šatu – čuvenom afričkom izbegličkom logoru za civile iz Dalmacije.

„To je jedna konstitutivna epizoda dalmatinske levičarske istorije, izuzetno važna za Zafranovića i simbolički i istorijski. Ikonična fotografija iz El Šata korišćena je i za plakat filma ‘Deca Kozare’. Iako su pojedini hrvatski nacionalisti zlobno zamerali zašto se izbeglice iz Dalmacije mešaju sa Kozarom, to je zapravo biografska fotografija samog Lordana Zafranovića. Ako iko ima moralno i umetničko pravo da je koristi, to je on“, naglasio je Bazdulj.

Nakon povratka u oslobođenu zemlju, porodica se seli u Split. Tu se razvija i Lordanov mlađi brat Andrija Zafranović, koji će postati jedan od najvažnijih filmskih montažera u istoriji jugoslovenske kinematografije, montirajući ključna dela svog brata, ali i drugih velikih režisera.

Spoj književnosti, likovne umetnosti i praške škole
Zafranović je u Splitu završio Pedagošku akademiju, odsek za književnost i likovnu umetnost, što Bazdulj vidi kao presudan temelj za njegov kasniji rad. Film je u svojoj suštini spoj književne naracije i vizuelnosti likovne umetnosti, a Zafranović je tu vrstu formalnog obrazovanja spojio sa praktičnim radom u čuvenom Kinoklubu Split, gde je kao amater snimio veliki broj filmova.
Kao već izgrađen stvaralac u ranim dvadesetim godinama, odlazi na prestižnu akademiju FAMU u Pragu krajem šezdesetih godina, u vreme takozvanog „Praškog proleća“ i talasa velikog liberalizma u čehoslovačkoj kulturi. Mentor mu je bio čuveni Elmar Klos, režiser koji je za film „Trgovina na korzu“ dobio Oskara i koji se bavio upravo moralnim dilemama i zlom u Drugom svetskom ratu.

„Zafranović je bio student u doba kada sovjetski tenkovi ulaze u Prag i ruše Praško proleće. Bio je deo poslednje klase profesora Klosa, pre nego što je ovaj izbačen sa fakulteta i poslat da radi na građevini“, naveo je Bazdulj.

Još tokom studentskih dana, Zafranović snima svoj prvi profesionalni dugometražni film „Nedelja“ (1969), koji se bavi dokolicom splitske omladine. Bazdulj napominje da je u tom filmu ključna scena krađe autobusa zapravo vizuelna i dramska najava kultne i potresne scene u autobusu iz „Okupacije u 26 slika“, koja je na neki način obeležila i definisala celokupno Zafranovićevo stvaralaštvo i njegovu večitu borbu protiv fašizma i ljudskog zla.

(Pančevac/S.L)