NAŠ GOST DUŠAN MILOJKOV, SPORTISTA I HUMANISTA Biciklom za bebe i bisere budućnosti
12:32
16.10.2023
Podeli vest:
Naš gost Dušan Milojkov je rođen 1963. godine u Pločici, u opštini Kovin, gde je i završio elektrotehničku školu, a i zaposlen je u Javnom preduzeću „Kovinski komunalac”.
Ipak, njegova glavna preokupacija je sport, i to, pre svega, stoni tenis, koji je igrao za klubove u Kovinu, Smederevu i Zagrebu. Po povratku iz hrvatskog glavnog grada pokrenuo je školu stonog tenisa u Kovinu, a 2002. godine i u Pančevu. Od tada i živi u našem gradu, gde je poznat i kao biciklista koji po celoj Evropi vozi maratonske ture s humanitarnim predznakom.
PANČEVAC: Kako biste odgovorili na pitanje ko ste i odakle ste?
DUŠAN MILOJKOV: Volim da kažem da sam odande gde su grobovi mojih predaka i da dodam da sam nomad u duši, kao i buntovnik s razlogom. Rođen sam u Pločici i ponosim se time, jer su u tom selu rođeni moji čukundeda, pradeda, deda i otac. Te godine su me i krstili u pločičkoj crkvi, kada sam bio isuviše mali da bi me neko pitao da li sam to želeo, već su me usred zime potapali u hladnu vodu, možda sa željom da me očeliče već na startu života. Bio je to početak odnosa prema meni da se na moj život utiče bez moje saglasnosti. U tom selu autobus se okreće – nema dalje, ali sam iz rodnog mesta otišao daleko, ne autobusom, već biciklom. U Kovinu sam završio elektrotehničku školu i zaposlen sam u Javnom preduzeću „Kovinski komunalac”. Ipak, moj glavni hobi je bavljenje sportom, a stoni tenis sam igrao za klubove u Kovinu, Smederevu i Zagrebu. Kao stonoteniser imam licencu za internacionalnog trenera i mogao sam da odem u Kanadu da radim s decom, ali sam se ipak iz Hrvatske vratio u naš Banat. Po povratku iz Zagreba pokrenuo sam stoni tenis u Kovinu, a 2002. godine i u Pančevu, u okviru OŠ „Isidora Sekulić”. S obzirom na to da stoni tenis nije profitabilan i da Sportski savez Pančeva nije imao razumevanja da razvija taj divan sport, okrenuo sam se svojoj drugoj sportskoj ljubavi – biciklizmu.
• Kako ste zavoleli dvotočkaše na nožni pogon?
– Bicikl sam zavoleo još odmalena, jer sam ga kao svako dete rano dobio, najpre s pomoćnim točkićima, s kojeg nikako nije moglo da se padne, pa sam se vozio po ceo dan. Kao onda, i danas mnogo okrećem pedale, jer je to moje omiljeno prevozno sredstvo. Od mame sam se nadobijao batina što sam ga krao kako bih od Kovina otišao u Pločicu u posetu baki i deki. Da me je zabadava tukla, shvatila bi danas, jer bi pročitala sve moje putopise, ali je, nažalost, preminula kada sam imao sedamnaest godina, a otac mi je poginuo pet godina kasnije. Nakon toga sam psihičko i fizičko zdravlje očuvao baveći se sportom i zato sve činim da promovišem zdrav način života. Svi moji putopisi imaju te motive i oni će me terati da vozim bicikl dokle god budem mogao. U mladosti sam biciklom dobrim delom obišao bivšu Jugoslaviju, a onda je na red došao Stari kontinent i mnoge države u njemu. Na mnogim mestima sam bio i dobro ih upoznao; na prvom mestu sam obilazio prirodne lepote, pa onda kulturno-istorijske spomenike, među kojima je mnogo onih koji su nastali na bazi stradanja naroda zahvaljujući politici i političarima.
• Ta putešestvija su zavredela šesnaest putopisa i mnogo nagrada.
– U Kovinu mi je 2002. godine dodeljena Plaketa za nesvakidašnji sportski podvig godine – putovanje biciklom na Svetu goru, a 2004. godine sam dobio zahvalnicu od novinara Pančeva za razvoj i popularizaciju sporta u opštini Pančevo, dok mi je 2016. godine dodeljena Oktobarska nagrada grada Kovina za humani rad i promovisanje Opštine Kovin i Republike Srbije kroz evropske zemlje.
Privatna arhiva
Akademik Matija Bećković mi je 2022. godine u Skupštini Beograda ispred „Večernjih novosti” uručio Srebrnu plaketu za najplemenitiji podvig godine. Čovek sam koji ne voli nekulturu, a nje je sve više. Razočaran sam u veliki broj ljudi koji pljuju po ulicama, bacaju opuške, papire i plastične kese gde god stignu. Tako se ne voli svoja zemlja i sve to utiče na prirodu, koju toliko volim. Živim jedan skroman život, a on je zasnovan na tome da je sreća u onome što dajemo. Pored bluza, roka, džeza i klasike, slušam i prirodu, jer ona govori sve glasnije i opominje nas da prema njoj činimo velike greške. Žao mi je što ljudi često ne razumeju dobre stvari…
• Krenula su i biciklistička putovanja izvan Srbije…
– Prvo je bilo putovanje u Hilandar. Sa sobom sam poneo dva goluba pismonoše, koje su monasi potom pustili u vazduh s porukama na nogama da „Srbi ne okreću leđa jedni drugima”. Međutim, koliko vidim, te podele su sve veće. Mi se delimo na razne činioce, ali me raduje bar to da postoje ljudi koji se sabiraju oko humanosti i na razne načine pomažu bolesnoj deci, kao na primer putem humanitarnih koncerata, pešačenja, trčanja…
• Vozili ste bicikl u svrhu prikupljanja novca za kupovinu inkubatora za pančevačku Opštu bolnicu?
– Da, bila mi je ideja da vozim bicikl kroz devet zemalja u prvoj humanoj etapi obilaska Evrope. Cilj je bio nabavka inkubatora za Dečje odeljenje naše bolnice, nakon što sam saznao da to nedostaje. Otišao sam tamo i video da situacija nije sjajna, ali od svega ne bi bilo ništa da se nisam sprijateljio sa Aleksandrom Nikolićem i Francom Presetnikom. Oni su tada bili članovi Rotari-kluba Pančevo i najviše su me podržali na sastanku kada sam predočio tu ideju, dok su svi ostali bili uglavnom nezainteresovani. France je predložio da projekat nazovemo „Biciklom za bebe”, a Aleksandre je kontaktirao sa svim klubovima u 65 gradova u kojima su me dočekivali rotarijanci. Vozio sam 8.352 kilometra i srećan sam što je sve uspešno završeno, pa su inkubatori sada u bolnici. Često se vraćam u te dane putovanja, kada sam tokom nekih etapa bio potpuno iscrpljen od trke s vremenom, slabe ishrane, čak i gladovanja. Žrtvovao sam zdravlje štedeći svaki evro da bi ostalo više novca za kupovinu inkubatora. Kad god sam bio u krizi, u mislima mi se pojavila slika majki koje strepe nad svojim bebama. Ta slika mi je vraćala energiju i davala snagu da nastavim. Na kraju te prve humane etape France i Aleksandre su automobilom došli po mene u Brisel.
• Kada startuje druga etapa i kojim povodom?
– Uradio sam nešto za društvo i za sebe, pa to želim da ponovim, jer je prirodno kada se u nečemu uspe, da se to i nastavi. Zahvaljujući tome stvoren je dobar temelj za drugu etapu, a njen cilj bi bio sakupljanje novca da se kupi oprema za kvalitetnije bavljenje prirodnim naukama, informatikom i matematikom u Regionalnom centru za talente „Mihajlo Pupin” iz Pančeva. Projekat sam nazvao „Biciklom za bisere budućnosti”. Krenuo bih iz Brisela u Moskvu vozeći svoj bicikl 4.500 kilometara. Biće to prilika da se ljudima skrene pažnja da se pokrenu, da voze bicikl bliže ili dalje, jer svako ko vozi bicikl, produžava sebi vek i pomaže planeti da duže traje. Kada će taj projekat biti započet, još uvek ne znam. Ja lično, zbog svojih sposobnosti i zdravog tela, mogao bih već sutra da pođem na put, ali to neću moći dok je situacija između Rusije i Ukrajine takva kakva je. Rat sve više besni, pa ne mogu sa sigurnošću da pretpostavim dokle će trajati. Bojim se da se svašta može desiti. U taj rat je uključeno preko trideset zemalja. To me najviše plaši, jer Prvi i Drugi svetski rat nisu počeli tek tako, jer su mu takođe prethodile razne vrsta sukoba. Zato strahujem da se svet ne približi ivici velike provalije, jer je dovoljan samo jedan pogrešan korak, da se time pokaže kako ništa nije naučeno iz prošlosti, a život, pa on je jednostavan i iznova nas uči istu lekciju, sve dok je ne naučimo. Dok se ratno ludilo ne okonča, pripremaću se da ostvarim tu svoju želju, a iako ne volim čekanje, ovog puta moram tako zbog viših sila.
• Sportiste krasi optimizam, zar ne?
– Tačno, ali ja ga teško održavam, jer vidim da je, kako u svetu, tako i kod nas, čovek jeftina roba, pa s obzirom na to da sam nešto uradio za najmlađu populaciju, trebalo bi da pomognem i starijima, ali kako, pitam se. Možda bih i mogao da ne postoje ljudi koji godinama preoblače druge košulje posle čega ponovo sedaju u fotelje. Iz njih su pričali kako su od prošlih nasledili haos i da su potrebne godine da se država izvuče iz bede. Govorili su kako treba mukotrpno da se radi, ali od tolikih poslova novac se uglavnom slivao više u njihove džepove, a manje u državnu kasu. Time šta su pojedini imali kada su došli na vlast, a šta sada imaju, ne želim da se bavim, to je posao za one koji će se baviti poreklom imovine. Naravno, kada takav zakon bude donet, a kada će biti, to je izgleda na dugom štapu, jer i oni koji treba da ga izglasaju neće sigurno raditi protiv sebe. Zakone donose političari, jer imaju moć, bez nje oni su samo ljušture, kako već rekoh. Ali za sve što su činili moraće jednog dana da plate.
Novac (od prodatih knjiga) za malog Mihajla
Dušan Milojkov zbog različitih povoda biciklom putuje više od trideset godina, a poslednjih dvadeset opisao je u putopisnim knjigama, o kojima govore recenzije poznatih ličnosti iz Srbije.
Ovaj pasionirani biciklista svojim stilom života popularizuje zdrav sportski život, bori se za očuvanje životne sredine, a novac od objavljenih knjiga daruje u humanitarne svrhe.
Autor je četiri dokumentarna filma: „Biciklima Srbijom kraj Dunava”, „Biciklom kroz Italiju”, „Biciklom južnim Banatom bez dinara u džepu” i „Biciklom od Francuske preko Švajcarske do Italije”.
Trenutno se montira njegov film „Biciklom za bebe”, a istoimena knjiga je štampana u 500 primeraka i košta 1.000 dinara. Novac od prodaje biće doniran za lečenje malog Mihajla iz Pančeva, koji, da bi prohodao, treba da putuje u Ameriku na operaciju.
Kada smo sigurni da su putevi prvog prioriteta u potpunosti prohodni, prelazimo na puteve drugog prioriteta", kaže Branislav Raketić, gradski većnik zadužen za komunalne delatnosti