Prvi dan nakon Lučindana i prvi dan novembra, Srpska pravoslavna crkva i veliki broj njenih vjernika slavi kao krsnu slavu pomen na Svetog Prohora Pčinjskog.

Molitva za isceljenje

Veliku pobedu hrabro si pokazao, onostranom božanskom ljubavlju razgorevši se, cara prolaznog i sve krasote prezreo si, na gori Kozačkoj nastanivši se, sa nje na nebesa otišao si k Caru careva, Prohore: moli se neprestano za sve nas.

Ovaj praznik je i manastirska slava jednog od najvećih manastira na jugu Srbije, Prepodobnog Prohora Pčinjskog, koji je osnovan prije više od 950 godina. Sveti Prohor Pčinjski je jedini svetitelj u Srpskoj pravoslavnoj crkvi koji neprestano toči sveto miro iz svetih moštiju. Mnogi vernici dolaze da se poklone svecu i vide ovo čudo….

Burna istorija manastira Sveti Prohor Pčinjski čuva sećanja na čuda koja su se, prema verovanjima, dešavala ispred moštiju sveca. Bolesni su ozdravljivali, nesrećni nalazili mir, molitve nerotkinja uslišene i one blagoslovljene porodom, pa se na današnji dan veliki broj vernika upućuje ka ovom manastiru kako bi njihove molitve bile uslišene.

O pustinjaku Prohoru Pčinjskom se zna da je živeo početkom 11. veka. Još kao mladić otišao je u isposništvo, prvo u nagorički kraj, a zatim je utočište našao na planini Kozjak. Legende kažu da nije video ljudsko biće više od 30 godina, sve do susreta sa budućim vizantijskim carem Romanom Četvrtim Diogenom koji je lovio u kozjačkim šumama.Sledeći ranjenu srnu, vizantijski plemić je pukim slučajem stigao do pećine monaha Prohora, a ovaj mu je tada prorekao da će postati car.

Možda bi i Diogen zaboravio na ovaj slučajni susret i proročanstvo isposnika iz pećine da mu se, kada je zaista seo na carski tron, u snu nije javio Prohor i rekao mu prekorno:

“Ti si zaboravio mene starca”.

Car tada odlazi na Kozjak i traži pećinu gde su se sreli. Naći će je tek posle duge potrage, a u njoj i posmrtne ostatke starca koji se upokojio. Prema verovanju, još tada su počela da se dešavaju čuda. Prvo već kada je car Diogen rešio da podigne crkvu u Starom Nagoričanu. Kada su, međutim, pokušali da odnesu Prohorove mošti, one su ostale kao prikovane za zemlju. Monah Prohor ni mrtav nije želeo da napusti pčinjski kraj. Tako je od rečnog kamena napravljena mala crkva i u nju je položeno telo sveca. Više od 200 godina posle toga, nad tom crkvom je sveti kralj Milutin podigao veću bogomolju.

Sveti Prohor Pčinjski je jedini svetitelj u Srpskoj pravoslavnoj crkvi koji neprestano toči sveto miro iz svetih moštiju. Mnogi vernici dolaze da se poklone svecu i vide ovo čudo. Prepričavaju se razna iskustva vernika, mnogi kažu da čim nogom kroče u zidine manastira, osete neverovatan mir. Nestaju brige, glavobolje i nedoumice koje razaraju duh i telo. Monasi manastira vole da čuju i zabeleže utiske vernika, mole se za njih i njihove porodice.

Deo moštiju car je odneo u Carigrad, jedan deo dospeo je docnije u Ljubostinju, a drugi se i dalje nalazi u manastiru prepodobnog Prohora Pčinjskog pod planinom Kozjak isceljujući i tešeći mnoge.

Zato danas, kaže narod, treba izgovoriti sledeću molitvu upućenu svecu za isceljenje vaših najdražih: “Veliku pobedu hrabro si pokazao, onostranom božanskom ljubavlju razgorevši se, cara prolaznog i sve krasote prezreo si, na gori Kozačkoj nastanivši se, sa nje na nebesa otišao si k Caru careva, Prohore: moli se neprestano za sve nas.“