Lepo je i uzbudljivo biti i iza kamere

Naš gost Miroslav Mika Stanković snimio je sijaset dugometražnih filmova, televizijskih drama, tridesetak dokumentarnih i igranih filmova, kao i nekoliko stotina emisija. Kao jedna od njegovih vrednijih nagrada izdvaja se i najviše priznanje za kameru na televizijskom festivalu u Neumu 1987.

20:48

02.03.2024

Podeli vest:

Privatna arhiva

Naš gost Miroslav Mika Stanković rođen je 1952. godine u Zemunu, a u Pančevu živi od svoje šeste godine.
Svoj radni vek, od punih četrdeset godina, proveo je radeći na filmu i televiziji, od čega je prvih dvanaest godina karijere bio zaposlen u Televiziji Novi Sad.
Za to vreme posao ga je odveo u pedeset zemalja Evrope, Afrike, a pored brojnih predsednika država, snimao je i careve, kraljeve i druge važne ličnosti.
Boravio je i na najrizičnijim mestima na svetu, kao što su Himalaji, Bejrut, Irak, Iran…
S druge strane, veoma često je putem svoje, kako sam kaže, lepe i uzbudljive profesije predstavljao i sudbine običnih ljudi.
Za sve to vreme je snimio sijaset dugometražnih filmova, televizijskih drama, tridesetak dokumentarnih i igranih filmova, kao i nekoliko stotina emisija.
Kao jedna od njegovih vrednijih nagrada izdvaja se i najviše priznanje za kameru na televizijskom festivalu u Neumu 1987. godine.

PANČEVAC: Kako je počela vaša karijera snimatelja?
MIROSLAV STANKOVIĆ: Moji su se preselili kada sam bio još uvek veoma mali, pa me praktično prva prava sećanja i vezuju za ovaj grad. Mnogi od nas, tadašnjih klinaca, bili su članovi čuvenog Kino-kluba. Tu, naravno, moram da spomenem i njegovog pokretača Boru Milanovića, nadaleko čuvenog kao Bora Konj. On je zaista mnogo učinio za nas mlade i od njega sam štošta naučio i to sam kasnije samo usavršio.
• Prvi posao vas vezuje za glavni vojvođanski grad.
– Kada sam se 1976. godine zaposlio u Televiziji Novi Sad, to je bio medij u nastajanju. Veoma interesantan i dinamičan bio je taj moj početak karijere. Naime, prvi teren već naredne 1977. godine bio mi je odlazak u Iran, Irak i Kuvajt. Pored ostalog, obreli smo se u Bagdadu kako bismo obišli neke naše radnike. Zanimljivo je da sam tamo, sasvim slučajno, sreo mog imenjaka Miroslava Miku Antića, legendarnog pesnika. I to 250 kilometara od glavnog grada Iraka, gde je bio gost književnika Iraka. Poznavali smo se jer su mu sestra i zet ovde živeli. A kada me je sreo, rekao mi je: „Miko, vidiš šta ti je život, sada sam sreo tebe, a nedavno šetam tako glavnom džadom Toronta, kad naletim na Minju Subotu. Eto kako je svet mali…”
• Imali ste prilike da snimate i brojne državnike, počev od Josipa Broza Tita.
– Snimao sam poslednje dve i po godine života Josipa Broza, nakon što je moja Televizija Novi Sad od beogradske preuzela da prati sve obaveze predsednika Jugoslavije dok je on provodio vreme u rezidenciji u Karađorđevu. Nisam imao prilike da putujem s njim po svetu, jer je tada već bio ozbiljno bolestan, ali sam redovno odlazio tamo kao deo ekipe koja je pokrivala sva dešavanja u vezi s njim. Poslednji put je to bilo u decembru 1979. godine, kada se, kao godinama unazad, tamo skupio diplomatski kor. Kao što rekoh, tada je već bio veoma bolestan, što se naročito videlo kada je trebalo da snimi neku scenu sa ustreljenim muflonom, posle nekog lova. Tada je jedva uspeo da prepešači neko malo rastojanje. Ubrzo nakon toga je otišao u Ljubljanu na lečenje, nakon čega je 4. maja i preminuo. Nisam otišao na njegovu sahranu, što su mi mnogi zamerili, ali prosto nisam osetio tu vrstu potrebe.
• Bilo je i mnogo avantura, poput one na Krovu sveta.
– Od brojnih pustolovina, jedna od svakako najupečatljivijih je odlazak na Himalaje 1981. godine, kada sam pratio neku slovenačku ekspediciju. Oni su se penjali na peti vrh na svetu Loce, na 8.500 metara nadmorske visine. Nisam bio planinar, a jedino pre toga bio sam na Olimpu, ali sam tada uspeo da se nađem na nepojmljivih 7.000 metara. Prethodno sam jedva stigao u bazni logor smešten na visini od oko 5.300 metara, ali kako smo bili oko tri meseca tamo, nekako sam se adaptirao. Pored ostalog, preživeli smo dve lavine i na sreću niko od nas dvadeset četvoro tada nije stradao. Nažalost, u narednih devet godina je devetoro članova te ekspedicije poginulo u raznim drugim ekspedicijama.
• Područja pod ratnim dejstvima su posebna priča.
– U ratom zahvaćenom Bejrutu našao sam se 1982. godine sa čuvenim spoljnopolitičkim novinarom Televizije Novi Sad Laslom Totom. Snimali smo na više lokacija, a u jednom momentu helikopterom smo posetili tada najveću topovnjaču „Nju Džerzi”, koja je zapravo bila američka baza nadomak Libana. Na kraju smo odande dobili i fotografije, koje sam poneo sa sobom. Međutim, kada smo se vratili u Bejrut, otišli smo i do doline Beka da snimamo palestinskog lidera Jasera Arafata. I tada nas je zaustavila naoružana milicija ortodoksnog krila Palestinaca. Čekali smo sat i nešto da nas puste, a hvala bogu nisu nas pretresali, jer sam u torbi imao fotografije sa američke topovnjače. I ko zna kako bi se završilo da su to videli. Na kraju smo uspeli da napravimo intervju i sa Arafatom i sve se završilo dobro.
• Bili ste i u Sarajevu u najgore vreme.
– Snimao sam u Sarajevu film o čuvenom ratnom foto-reporteru Patriku Šavelu krajem 1992. godine, u američkoj produkciji. Tog kobnog 19. decembra silazili smo baš sa Pala na Grbavicu i ispred nas su ubili dečaka iz snajpera. Malo je reći da je to bila stravična scena…
• Potom ste osnovali nezavisnu produkciju.
– Već naredne godine oformio sam nazavisnu produkcijsku kuću pod nazivom „Sine pro”, koja je snimila velikih broj dokumentarnih filmova, a da ne pričam o reportažama. Radio sam i mnogo emisija o kulturi i umetnosti zemalja kao što su Češka i Švedska. Pored ostalog i o velikom glumcu iz te skandinavske zemlje Erlandu Jozefsonu, što je proglašeno kulturnim događajem godine kod nas. Ne smem da zaboravim ni serijal od jedanaest filmova o dvanaest naših slikara i vajara, počev od Bate Mihailovića. Veliki poduhvat bilo je snimanje dugometražnog filma „Kockar” po romanu Dostojevskog.
• Lik i delo velikog Mihajla Pupina već dugo je u fokusu vašeg stvaralaštva.
– Radio sam od 2003. godine na promociji našeg i svetskog velikog naučnika Mihajla Pupina i njegovog rodnog mesta Idvora. Recimo, moja je ideja bila da se u tom banatskom mestu postavi jedan neobičan putokaz. Na njemu je Idvor prikazan kao nulta tačka, odakle putevi vode do Njujorka, Vašingtona, Pariza, Tokija… Priredio sam i dve knjige o njegovom životu. Prva je na našem jeziku izašla 2018. i zove se „Od useljenika do pronalazača”. Reč je o integralnoj verziji ilustrovane Pupinove autobiografije, i to je izuzetna kulturna i duhovna baština koju nam je veliki naučnik ostavio. Već sledeće godine je objavljena i druga dvojezična knjiga o njemu, i to na srpskom i engleskom jeziku, pod nazivom „Mihajlo Idvorski Pupin: tekstovi u američkoj štampi 1912–1920”. Povodom političke situacije u zemlji svog rođenja, naučnik svetskog glasa Mihajlo Pupin objavio je veliki broj članaka, komentara i osvrta u najpoznatijim američkim dnevnim i nedeljnim listovima i časopisima, kao što su „Njujork tajms”, „Vašington post”, „Čikago dejli tribjun”… Samo da podsetim da je Vlada Kraljevine Srbije imenovala 1912. godine Pupina za počasnog konzula u Njujorku, sa zadatkom da kod zvaničnih američkih organa zastupa interese u borbi za oslobođenje od turskog ropstva, kao i protiv nastupajuće agresije Austrougarske na Srbiju. U knjizi nisu svi Pupinovi članci, nego samo oni koje smo pronašli i oni u kojima se izveštava o Pupinovim zaslugama.
• Kako provodite dane u penziji?
– Naravno, snimam i dalje. I tako će ostati do kraja, jer to je najlepše zanimanje.

(Pančevac/J.Filipović)

FK ŽELEZNIČAR ODGOVORIO NA OPTUŽBE: Protiv Partizana ćemo igrati maksimalno angažovano i sa jednom željom

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Pre postavljanja komentara, molimo pročitajte i složite se sa uslovima korišćenja


The reCAPTCHA verification period has expired. Please reload the page.