Slikar Goran Pečenović i vajar Gorski Kabadaja nedavno su poželili da se vrate 35
godina i podsete se bezbrižnog detinjstva, tako što odlučili da odigraju partiju klikera.

I to ne bilo gde, već na jednom od najuzvišenijih mesta u gradu na čuvenom brdašcu na tamiškom keju, nadomak mosta.

– Kolega je nešto lepo vajao, pa je veoma inspirisan i raspoložen, a ja sam mu rado izašao u susret i načas prekinuo neke slikarske radove, kako bismo zajedno uplovili u ovaj svojsvrsni vremeplov i podsetili se jedne od najomiljnijih igara iz detinjstva. Gorski je uspeo da nađe kesicu klikera raznih boja, kombinacija i veličina i odabrao baš ovo upečatljivo brdo, zbog njegove istaknute „visoke“ pozicije koja nam baš
imponuje – navodi Goran.

On je malo i podsetio na to kako uopšte izgleda ova sada već prilično zaboravljena igra, za koju mladi naraštaji verovatno uopšte i ne znaju.

– Najpre se napravi rupa određenog formata ili „roša“, kako smo je maltene odreda zvali, u koju mora da stane manji ili veći kliker, bilo da je staklenac, mermerac ili gvozdenac. Potom se povuče startna linija na određenu distancu. E, odatle onda svako, u ovom slučaju od nas dvojice, baca klikere ka „roši“. I ko bude bliži toj rupi, on prvi pokušava da ubaci u nju. Ko to pre uradi on prvi gađa kliker ovog drugog. Kada ga pogodi osvojio je poen ili kliker od poraženog ili u šta se već igra – navodi Goran.

I dok je Goran gađao tako što kliker stavi između kažiprsta i palca, kojim ga onda odapinje i to veoma snažno, Gorski je ima odrugačiji stil – on je kliker ostavljao na zemlji, opkoljavao ga kažiprstom i srednjim prstom, da bi ga kažiprstom druge ruke lansirao prema protivničkom klikeru.

– Veoma je bitno da se podsetimo tih naziva, kao što su „pecanje“, „idemo u boj do poslednje kapi krvi“, „teramo se“ ili „duc“. Ovo poslednje odnosilo se na to kada jedan kliker nakon poteza drugog jedva dodirne ili, kako smo govorili „tanko lizne“ i ne pomeri ga s mesta, protivnik ima pravo da kaže „primam samo u glavu“ ili „ne primam duc“. Time se poništava gađanje i sledi novo – kaže Goran.

I krenula je partija: Goran je zapitao „primaš duc“, a Gorski odgovorio „pa, ajde“. Usledio je čist pogodok, čestitanje, osmesi… To jest, mnogo osmeha. I to je to. Do sledećeg bacanja…

Partije su relativno brzo završavane, u nekoliko poteza, a rezulatat
u ovom prilično sportskom odmeravanju umeća klikeranja, svakako nije
bitan, ali pobeda je uvek slatka.

Gorski dodaje da ni on ni njegov takmac nisu dugo igrali, pa nisu na
nekadašnjem nivou, jer pamte kako su nekad bili dobri, kao i da je bilo
neverovatnih igrača, koji su bili u stanju da pogode sa velikih udaljenosti,
da li po zemlji ili „u glavu“ direktno iz vazduha.

– Nismo baš na nivou kao u Tomaševcu gde se na ozbiljnom nivou igra
jedna stara igra kao što su „banatske šore“, ali to nas ne sprečava da se
lepo opustimo uz podsećanje na zabave iz detinjstva. Štaviše, možda i
napravimo neku olimpijadu starih igara – kaže Gorski.

Inače, klikeri su bili veoma popularni do kraja sedamdsetih i početka osamdesetih godina prošlog veka, a za dečake (i poneku devojčicu) imali su status fetiša i vrednost poput bisera.

(Pančevac/J. Filipović)

ČUVAJMO IH: Labudovi i patke Tamiški kej krase

TAMIŠKI KEJ Održana druga Pančevačka regata!