DOLOVO: Održano književno veče sa Darkom Ješićem
Pisali smo još u aprilu o ovom „zidiću“ blizu Doma omladine u Zmaj Jovinoj ulici, koji je očigledno sklon rušenju jer mu već fali poveliki komad kod zabata, a i sudeći po ciglama i šutu na trotoaru
Pisali smo još u aprilu o ovom „zidiću“ blizu Doma omladine u Zmaj Jovinoj ulici, koji je očigledno sklon rušenju jer mu već fali poveliki komad kod zabata, a i sudeći po ciglama i šutu na trotoaru
Valjda će se čuti neko pucketanje ako zid bude počeo da se ruši, pa ću imati vremena da zabegnem. Tako pomisli svaki prolaznik koji se od Ulice Svetog Save zaputi put pijace kroz Zmaj Jovinu jer, zna se, jedna od osobina ovdašnjeg mentaliteta je „neće mene“.
Pisali smo još u aprilu o ovom „zidiću“ blizu Doma omladine u Zmaj Jovinoj ulici, koji je očigledno sklon rušenju jer mu već fali poveliki komad kod zabata, a i sudeći po ciglama i šutu na trotoaru. Napisali smo mi tada da građani ni ne haju za zapreku koja je tada bila postavljena da narod obavesti da se tu nalazi „gradilište“ – mada nikom nije bilo jasno šta se tu „gradi“. Ali, hajde da ne zakeramo – zakon ni ne poznaje zapreku na kojoj bi pisalo „zgrada može, a i verovatno će pasti“. Možda bi neko tada i pokušao da zaobiđe taj komad trotoara makar se probijao do kolovoza uz parkirana vozila.
Ali, u međuvremenu, zapreka je bila nestala. Da li samo zbog obesti nepoznatog počinioca ili da bi završila u nekoj topionici – nije ni bitno. Zapreke nije bilo, pa ni zapreke da građani tuda prolaze.
A onda se zapreka, neka druga, vratila – bez natpisa sa upozorenjem na „gradilište“. A zidić stoji – srećom.
(Pančevac / N. Simendić)