Uz želju da se bar nakratko vratimo u neko, za mnoge bolje i lepše vreme, a ujedno i da vas upoznamo s jednom od „najbogatijih” kolekcionarki u Vojlovici, dogovorili smo razgovor sa Anom Kuharik. Osamdesetšestogodišnju medicinsku sestru u penziji zatičemo u njenom dvorištu dok zaliva cveće. Uz srdačan osmeh nam pokazuje sve što tu gaji. Iako hoda pomoću štapa, to je ne sprečava da i dalje sadi praktično sve – od povrća, preko cveća, pa sve do drva ricinusa: kaže da brzo rastu i da prave dobar hlad.

Ana Kuharik je poznata po svojoj energiji i ambicijama, a Vojlovčani mogu da joj zahvale za mnoge manifestacije, sekcije i još mnogo kulturnih „sitnica” koje danas s ponosom predstavljaju, a koje je upravo ona osnovala, organizovala ili bar inicirala. Iako deluje kao „standardna baka”, standardna sigurno nije. Jer pored toga što je zaslužna za gorepomenuto, obišla je više od pola sveta, a u slobodno vreme stigne i da tumači horoskop, ali i da čita Kanta. I to je nesumnjivo čini osobom koja pršti od znanja, iskustava, uspomena i pregršti zanimljivih priča.

Ona već ima iskustva s novinarima: najpre nas uvodi u sobu – arhiv. Upravo tu drži sve što nas je zanimalo i, nakon kratkog upoznavanja s materijalom, uzima prvi foto-album. I tako, listajući foto-album(e) s teta Ankom, nailazimo na razne uspomene. Toliko ih je da je to teško i zamisliti dok ne vidite svojim očima. Čini se da joj najviše uspomena bude fotografije iz Iraka, gde je radila kao medicinska sestra. Priseća se druženja sa svojim kolegama zemljacima, ali i sa Iračanima i s kolegama iz drugih zemalja.

U tom trenutku gleda u fotografiju na kojoj se nalaze dve Indijke u sarijima. Kaže da su jedne druge oblačile u svoju garderobu i sa osmehom se seća kako su za Indijke naše haljine bile prekratke, pa su prekrivale svoje noge peškirima. Dalje se priseća kako je bila fascinirana njihovim metodama pomoću kojih su uspevali da se bave poljoprivredom. Kada nisu morali da rade, išli su na kupanje i pecanje. Na jezeru Razaza je čak od jednog Iračanina dobila ponudu da joj plati kako bi je fotografisao. Naravno, nije pristala, ali se seća kako su je kolege zadirkivale da je prokockala šansu da se obogati. Dodaje još da tako velike ribe i voće kao što tamo postoje nije nigde videla.

Foto-putovanje

Dalje nailazimo na sliku iz Pariza. Dobijamo objašnjenje da je tamo provela mesec dana. Odsela je kod svojih rođaka čija se kuća nalazila na samom Trgu republike, pa je centar grada i sve atrakcije imala na dlanu. Ali poseban doživljaj je bila upravo sama kuća – velika, salonska, koja odražava pravu nekadašnju francusku arhitekturu. Najzanimljivije je zapravo bilo njeno opisivanje lifta: „Toliko je bio lepo ukrašen, kao da je napravljen od čipke”.

Ta misao je dalje navodi da se priseti svih slika koje je videla u muzejima i galerijama i da zaključi da su tadašnji umetnici s daleko manje sredstava, materijala i mogućnosti umeli da naprave prava remek-dela, koja, za razliku od današnjih, imaju dubinu, dušu, dodajući da ih može posmatrati do beskonačnosti dok mašta o tome šta se krije iza naslikanog osmeha pariske frajle. A fotografija iz Pariza ima mnogo i njihov sadržaj je takav da se čini da nema ni potrebe lično ići u Pariz, dovoljno je zaviriti u ove albume i sve ste videli.

Naredna fotografija prikazuje teta Anku ispred američkih „Kula bliznakinja”. Kaže da tada nije mogla ni sanjati da će one biti srušene i da je upravo zbog toga za nju ta fotografija još vrednija. Usput objašnjava kako je svoju rođaku iz Amerike, dok joj je bila u poseti u Srbiji, oblačila u slovačku nošnju. I – eto i te fotografije! Ali slika je još simpatičnija jer je pored rođake u nošnji i sama teta Anka, i to obučena kao muškarac, sve sa šeširom i u dominantnoj pozi.

Zamolili smo je da nam nabroji sve zemlje koje je obišla, što je ona sa zadovoljstvom učinila. Pomenuli smo Irak, Francusku i Ameriku, a niz dalje nastavljaju: Švedska, Kanada, Australija, Italija, Rumunija, Bugarska, Turska, Švajcarska, Slovačka, Češka, Austrija, Nemačka, Crna Gora, Hrvatska… Kaže da joj je prvo bilo putovanje u Italiju, na koje je išla sa suprugom, i tada su prvi put videli kako izgleda auto-put. U Mađarskoj su u restoranu, gde je bila muzika, tražili da im sviraju čardaš. A kada su ustali i da zaigraju, oduševljeni gosti i muzičari su ih nagradili aplauzom.

Sve informacije u glavi

Teta Ana odlaže foto-album i poziva nas u drugu prostoriju, gde razgovor nastavljamo za stolom. Na tom stolu nam pažnju privlači porodično stablo. Ali ono nije ni rukom crtano ni u potpunosti digitalno izrađeno, već se pored imena svakog člana porodice nalazi njegova fotografija koju je teta Anka ištampala, ručno isekla i na kraju pažljivo zalepila. Objašnjeno nam je ko su članovi porodice, kao i da je mnogima upravo takvo porodično stablo i poslala, kako se ne bi zaboravilo na rodbinske veze, ali i odnose.

A kako jedna tema podstiče drugu, pokrenuo se razgovor i o poreklu prezimena, mestu dolaska naših predaka i, naravno, Ana je i u ovom slučaju nepresušni izvor informacija. Na pitanje kako sve to zna i odakle ih prikuplja odgovara da je takva valjda stvorena. Sve što je zanima, usvaja bez nekog posebnog truda. Ali ne samo da čuje i pamti već, pored fotografija, poseduje i toliko isečaka iz novina, spiskova, zapisnika, i to sve vezano za život u Vojlovici, da bi se od toga mogli napraviti zvanični arhiv, monografija, pa konačno i muzej, jer poseduje i stare predmete, nameštaj, nošnju i još toliko malih i velikih predmeta da je nemoguće sve ni nabrojati. A videli smo samo jedan deo, koji je uspela da smesti u jednu sobu i od nje napravi etno-kutak. Ostatak je, kaže, na tavanu.

Sve što se ikada događalo u Matici, crkvi, „Đetvanu” (svaka sekcija), školi, a onda i o samim pojedincima koji su aktivni na ovim pomenutim poljima ima uredno, po godinama zapisano, raspoređeno, uz priložene fotografije i, naravno, novinske članke. I ne samo to već i isečke i članke o temama koje su je privatno zanimale, a smatrala je da može iz toga nešto da nauči i da joj bude korisno – pokazuje kolekciju isečaka o pticama, poljoprivrednim savetima… Kaže da nije imala oduvek plan da to ovako izgleda. Jednostavno je volela sve da zabeleži ili sačuva, a kada se gomila povećala, počela je da sortira. Teta Anka kaže da je mnogo puta već pokušavala da to iskoristi za neku knjigu, ali nije bilo dovoljno zainteresovanih da pomognu. Ali i dalje ne odustaje. Trenutno je u pregovorima s jednom etnološkinjom iz Padine i nada se da će s njom uspeti da sve ovo blago objedini na jednom mestu.

Teta Anka je uspela da od samo jednog dela kolekcije narodnih nošnji koji poseduje napravi stalnu izložbu u prostorima Matice slovačke u Vojlovici. Pored obučenih lutaka, tamo se nalaze i plakari sa stvarima koje su do tančina ispeglane i poređane. Ali ono što je najvažnije upravo su informacije koje se nalaze pored svakog odevnog predmeta: odakle je, koliko je star, kada, kako i u kojim prilikama se nosio itd. Upravo su uz njenu pomoć, kao „modnog stiliste”, mnogi pevači i folkloraši dobijali nagrade na raznim festivalima i događajima tog tipa za autentičnost nošnje. Kaže da je njena kolekcija, posebno ona svadbena, obišla skoro celu Slovačku, a izlagala je čak i u Bratislavskom zamku.
Na kraju dolazimo i do odgovora na pitanje zbog čega prikuplja sve ovo. Uz evidentnu tugu u glasu, teta Anka objašnjava da, kako nažalost nema svoje dece, na ovaj način želi da ostavi neki trag za sobom, nešto po čemu će ostati upamćena. Ali još više se nada da će sav ovaj prikupljeni materijal nekada nekome biti od koristi, ili bar dovoljno zanimljiv da mu posveti pažnju i zaviri u neke prošle živote.

(Katarina Kalmar)

LAPTOPOVI ZA ĐAKE GIMNAZIJE U KOVAČICI Matica slovačka u Srbiji u saradnji sa Slovačkom sprovela akciju dodele