FELJTON: Narodne herojke – prve „jake žene” posle Drugog svetskog rata (2)

Pedesetih godina prošlog veka za gradske novine „Pančevac” skoro jedine vidljive žene bile su revolucionarke, i to one koje nisu žive. Iako s pravom slavljene, pored njihovih idealizovanih likova, slabo će se pisati o „jakim ženama” koje su tih godina najviše grcale pod teretom i dalje siromašnog društva, dok se o predrasudama nije smelo ni zboriti jer nisu bile pogodne za ideal slavljenja „oslobođenja” svih, pa i žena.

„Opet je došlo proleće i drvoredi putuju nekuda pored kuća vukući tragove senki. Ostala je uspomena na Tvoje reči i dela, uspomena na krvava mučenička proleća, na smrt kraj zida i zenice puščanih cevi. Hvala ti, drugarice Olga, hvala za našu nasmejanu mladost, za šarena jata novih srećnih đaka, za tihe šetnje parova ulicama kojima si prolazila zagrljena sa Bracom.” Ovim redovima na naslovnoj stranici „Pančevac” od 14. maja 1964. godine je i zaključio eru „jakih žena” koje su bile skoro isključivo revolucionarke. Onih sa „dugog spiska streljanih i mučenih iz doba borbe za slobodu, dugog i uzbudljivog koji pokazuje lepotu žrtve koja se prinosi na oltar otadžbine”. Jer već se pojavljivala nova titula i predrasuda – „jaka žena” domaćica.

Olga – neprikosnoveni uzor

Doduše, nije bilo imena mnogo žena na stupcima „Pančevca” od kada je počeo ponovo da izlazi poslednje sedmice 1952, pa do kraja pedesetih godina prošlog veka. Nisu se ni slikale mnogo za novine – pojavila bi se tek pokoja umetnica, glumica ili slikarka, isključivo ona koja je biografiju overila i u revoluciji. Ali je jedna žena bila neprikosnoveni „primer sledbenicima” i „učitelj naroda” – Olga Petrov.

Napis u Pančevcu od 13. maja 1955. godineFoto: arhiva Pančevca

I autorki ovih redova, koja je godinama bila članica Pionirskog odreda „Olga Petrov” u „Zmaj Jovinoj” školi, tokom sedamdesetih godina, a i drugima koji su odrastali u doba „socijalističke izgradnje”, u ušima je stalno odzvanjala rečenica: „Ponosno umirem za partiju”. Govorili su nam da je s tim rečima na usnama umrla Olga Petrov pred streljačkim vodom Nemaca 1942. godine. A u „istorijskim izvorima” stoji da je, u stvari, na zidu ćelije napisala: „Ponosno umirem za KPJ”. Bila to istina ili ne, jer propagandna istorija je u to doba bila puna i „junačkih dodataka”, često bez potrebe, ta žena, vrlo mlada devojka, i bez toga je imala dovoljno intrigantan i inspirativan život. Jer da li je tada, za vreme Drugog svetskog rata, bilo nečeg časnijeg od borbe protiv nacista i okupatora. Nažalost, stradala je tri godine pre oslobođenja – 9. maja 1942, ali zato nije mogla biti sporna ni zbog svega što će kasnije pratiti decu revolucije – od progona političkih protivnika, preko uterivanja jednoumlja, do stvaranja „socijalističke buržoazije”.

Dug i uzbudljiv spisak

Detalji iz Olgine biografije odzvanjaće u ušima generacija, mada sve manje kako su se bližile devedesete. Druge revolucionarke, pale borkinje – pominjane su tek uzgred, uglavnom samo po imenu. „Pančevac” im je odao dužnu pažnju tek nabrajanjem zanimanja, datuma stradanja i pokojim panegiričkim komentarom u tekstu pod naslovom „Naš Osmi mart” od 7. marta 1959. godine. Tako u „one koje nisu bile postrani” spada i „Lidija Aldan, učenica VII razreda gimnazije koja je pored udžbenika, sveski i predavanja profesora, vodila daleko lepšu borbu za bolji život mladih ljudi. Ko bi od njenih starih profesora mogao i pomisliti da učenica pod rednim brojem 1 u katalogu, ima daleko više briga kao sekretar SKOJ-a, od svakodnevne treme učenika njenog razreda. Njene ocene bile su odlične, ali ne samo u dnevniku, već u srcima mladih generacija. Izvršila je samoubistvo 5. aprila 1942. da ne bi pala u ruke neprijatelju”.

Arhiva Pančevca

Na spisku sledi i ime skojevke Mare Mandić, uhapšene i obešene u Pančevu 23. aprila 1942, koja nije bila učiteljica u razredu, već u narodu „svetao primer kako se bori za lepši život koji se može živeti samo u slobodi. U zatvoru je bila nema, i time je baš najviše delovala kao učitelj, jer ono što se nosi u srcu ne može i ne sme da ima neprijatelj”. Marija Fučekmanci i Elza Zadravec bile su tekstilne radnice koje su organizovale štrajk 1939, a streljane su 31. jula 1941. u Zrenjaninu. „Jelisaveta Petrov, student prava, poginula je sa bratom Bracom Petrovim 2. marta 1942. u Topoli, Magda Sulaver, radnica i njena majka Savka Sulaver, obešene su 21. aprila 1942. u Pančevu, Zorka Radovačev – Mama iz Idvora, obešena je 14. oktobra 1942. u Gaju, Ilinka Škulić – Seja iz Starčeva, streljana je 31. septembra 1941. u Zrenjaninu”.

Lista će biti upotpunjena i imenima Anđe Ranković, Lukrecije Ankucić, Milke Zabradac, Magde Petrov, kao i žena koje su u svojim domovima štitile članove Komunističke partije, kao što su Ljubica Tarajić, kod koje je jedno vreme živeo i radio Žarko Zrenjanin, ili Slavka Ilić, kod koje je stanovao Stevica Jovanović. Pomenula ih je Rada Ergaver, predstavljena u razgovoru za gradske novine u decembru 1962. kao „pretsetnica Sreskog saveza ženskih društava”, a ženski oblik zvanja očigledno ima da zahvali tome što je u pitanju bila organizacija žena, jer „pretsetnik” je bilo namenjeno samo značajnijim čelnicima – u partiji ili gradu.

Naknadno, tek pokatkad za mesto u novinama neka žena će isključivo imati da zahvali svom revolucionarnom putu. Beležimo tako priču nekadašnje skojevke, a „sada na dužnosti u GIP-u”, Dušanke Kanjevac, u tekstu „Otkopano tek posle rata” od 7. jula 1962. godine. U Pančevo se doselila iz Radojna, prvog mesta u kojem su se zaustavile partizanske jedinice posle izlaska iz Užica 1941. godine, gde je kao skojevka radila na sakrivanju dopremljenog novca, oružja i municije, radeći i danju i noću i ne znajući ni za jelo ni za san, samo da bi što pre izvršila zadatak.

Bezimene majke palih boraca

Slavile su se tih pedesetih godina uglavnom samo žene koje nisu žive. U danima obeležavanja godišnjica setila bi se društvena zajednica i majki palih boraca. Pozivane su na priredbe ili im je nošeno cveće. Pioniri su im išli u posete, „pažljivo slušajući” njihove priče o ponosu zbog poginule dece. Nije bilo mesta za bol, jer u pitanju su bile – takođe „jake žene”. A one ne plaču, ni zbog zbog svoje dece koja više nisu živa.

Povelja narodnog heroja Olgi Petrov mogla je u aprilu 1954. biti dodeljena samo njenoj majci. Na mutnjikavoj fotografiji u „Pančevcu” u tekstu od 23. aprila te godine vidimo zabrađenu ženu u crnini. „Bili smo svedoci jedne lepe i dirljive svečanosti” jer je u prisustvu mnogobrojnih predstavnika raznoraznih tadašnjih vlasti izvršena svečana predaja Povelje narodnog heroja od strane druga Dragoslava Mišića, „pretsetnika Narodnog odbora Gradske skupštine”. Usledio je i citat majke čije se ime čak i ne pominje jer, pobogu, ona je samo MAJKA: „Zahvaljujem se u prvom redu drugu Titu i pozivam vas, drugovi, da i dalje branimo tekovine koje smo u toku narodno-oslobodilačke borbe mučki izvojevali”.

Arhiva Pančevca

Ali održanje režima je i malo više od korice hleba i ondašnja vlast je sve više postajala svesna toga, pa su se i žene morale sve više uključivati u aktuelne „društvene i političke tokove”. Već 1955. „Pančevac” će povodom Osmog marta pisati da se „svetlim primerima iz borbene prošlosti naših žena za ravnopravnost i slobodu, za nezavisnost i izgradnju zemlje pridružuju iz dana u dan novi borci za izgradnju lepše budućnosti, borci protiv zaostalosti, neprosvećenosti i svega što nas vuče natrag i usporava naš hod u socijalizam”. Polako je ovladavalo vreme potrebe da se žene sve više prosvećuju, ali i da se odvajaju od šporeta, jer su i za njima vapili novi pogoni i njive.

Olga Petrov – revolucionarka nežna lika

Olga Petrov, čiji spomenik srećom i dalje stoji u Gradskom parku, bila je možda i jedina revolucionarka o kojoj je i „Pančevac” tokom pedesetih godina prošlog veka zborio i nekim nežnijim rečima nego kada su u pitanju bile neke druge „jake žene”. Ipak, čini se da je humanizacija njenog lika često završavala opet u društveno poželjnom liku snažne žene, jer su i sećanja njenih drugarica i priče nekih novinara bili toliko idealizovani da je bilo teško dokraja poverovati u njih.

Bista Olge Petrov, između Stevice Jovanovića i Marka Kulića u Gradskom parku, jedini spomenik na javnom prostoru u Pančevu nekoj ženi herojki iz Drugog svetskog rataFoto: Pančevac / N. S.

„Onda kada devojčice prelaze od oblačenja i kićenja lutaka na sopstveno gizdanje, Olgi se, umesto nevinog devojačkog osmeha novoj haljini, nasred čela nastanila bora patnje i nemaštine. Bez oca, ona još od malena oseća bol siromaštva. Gleda majku kako se muči držeći u stanu još dve-tri devojčice da bi bila u stanju da je školuje”, citirao je u aprilu 1954. „Pančevac” tekst „Odgovor ravne Vojvodine” povodom proglašenja Olge za narodnog heroja. Prezivala se, u stvari, Radišić, a kasnije se udala za Bracu Petrova. „Ušla je u SKOJ sa 18 godina, a godinu dana kasnije postaje i član Partije. Upoznala se uskoro i sa policijom stare Jugoslavije. Kada je bila uhapšena Lukrecija Ankucić, član Gradskog komiteta SKOJ-a, sakrila je kompromitujući materijal, knjige i anketu o miru, u bašti u žbunu metle. Ali je kiša padala na džbun i otkrila kofer, te je susetkinja prijavila policiji. Mladi kapetan policije joj je ponudio da uništi stranice njenih zapisa, očaran njenom lepotom, ali je ona izjavila da tu nema ništa kompromitujuće. Zadržana je u policiji, ali, na intervenciju nastavnika i pod pritiskom javnog mnjenja, puštena je da se brani sa slobode. Bila je oslobođena usled nedostatka dokaza.”
Drugi put je uhapšena 1941. kada je nosila „materijal” za Novi Sad, a navodno je tada upoznala i svog kasnijeg dželata Špilera, po kojem je u seriji „Salaš u Malom Ritu” oslikan lik Šicera. Uslediće još jedno hapšenje krajem te godine pošto je ranjena u Crepaji, očigledno i zbog izdaje meštana njene Barande. „Tako je Špiler sa agentima uspeo da dođe do nje. Šamarali su je, tukli po tabanima, ispekli joj list noge. Poslali je u Gestapo na Banjicu. Tamo ju je prepoznao Ratomir Radosavljević iz Pančeva. Izvedena je pred ’mitraljeska usta’ 9. maja.”
„Mila i plemenita” bila je Olga. Tako je svedočila Jovanka Filipović, njena drugarica iz Učiteljske škole u Vršcu, u maju 1959. godine.
„U prvoj klupi sedi Radmila, bleda devojčica u zakrpljenoj haljinici sa jednom sveskom i olovkom. Olga je bila uvek kraj nje. Milovala je njenu slabu plavu kosicu i uvek joj nešto šaputala. I kada sam tog dana zapazila promenu na maloj, kada sam ugledala Radmilu sa novom haljinom i potrebnim đačkim priborom, rekla sam Olgi: ’Vidi Radmilu, ona se sva ponovila!’ Ona mi reče: ’Ja sam joj pomogla. Ali nikom ni reči’. Uvek je bila skromna i spremna da pomogne. Olga, najlepša devojka te generacije, bila je primer u svakom pogledu.” A o ekskurziji u istočnoj Srbiji, u Borskom rudniku, Jovanka je svedočila ovako: „Prolazimo kroz ogromne, nadimljene i prašnjave fabričke prostorije. Puno kolega drži maramice na nosu: guši ih dim. Olga ide bez maramice, ona to ne oseća i ne primećuje. Ona je zauzeta radnicima bledih i ispijenih lica. Prilazi im, rukuje se sa njima i priča. Stojim kraj izlaznih vrata i čekam je. Bila je ozbiljna, tužna, a iz očiju joj je izbijao plamen mržnje prema društvenoj nepravdi. Osećala sam da u njoj živi spremnost da se bori za male, za srećniji život radnih ljudi”.

(Pančevac / Nevena Simendić)

FELJTON „Jake žene” – titula ili predrasuda (1)