Gordana Vlajić posle godinu dana na čelu „Književnih novina”

A zašto da ne – što ne bi izlazak novog dvobroja tako dostojnih „Književnih novina” pozdravili sa „Ura!“. Čini se sve da Gordana Vlajić, glavna urednica od prošlog leta, želi da im povrati staru slavu – iz vremena kada su i matori priznati pisci ponosni pred kolegama u nekoj kafani okretali stranu gde im je objavljena pesma, priča, odlomak, prikaz, esej.., a oni mlađi počinjali ozbiljno da sumnjaju da će od njih nešto biti kada im tekst u njima izađe…, onda kada smo kao srednjoškolci, samo oni vičniji slovima, smatrali da nam je put ka pameti otvoren ako redovno čitamo „Književne novine”.

Gordana Vlajić: (Foto: privatna ahriva)

U međuvremenu, i takvi su pomislili da su u „vihorovima” ovih prostora prestale da izlaze, Te je možda prvi Gocin zadatak bio da ih u javnost vrati.
A onda je u septembru prošle godine stigla vest – glavni i odgovorni urednik je glavna i odgovorna urednica, prvi put u istoriji „Književnih novina. Za pančevačku javnost, bar onu sklonu kulturi, vest je bila i to što je u pitanju bila naša – to jest pančevačka književnica – Gordana Vlajić. Počeli smo potom pratiti šta se s „Književnim novinama” zbiva i zbog toga što smo znali da se Goca u ovaj poduhvat ne bi upustila da nije verovala u uspeh. Da je mnogo ne hvalimo, ali visprena je, pronicljiva, umešna u organizaciji i animiranju okoline, ume i da čita i da piše, ali i da zarađuje jer radila je i u marketingu. Usput, poznaje književne prilike, pisala je pesme, priče, romane, prikaze i eseje, svojevremeno se pokazala i kao novinarka, nekim od najboljih tekstova na stranicama „Pančevca”, što je valjda bitno i za „Književne novine”.
Sa svojim timom tako je stigla i do dvobroja za maj i juni koji je izašao 29. juna, kada je poručila: „Pišem Vam, šta bih znala bolje. I šta Vam više mogu reći…” i pozvala nas ponovo da zajedno očuvamo „Književne novine”, dok je u prvom dvobroju koji je potpisala, za septembar i oktobar prošle godine, primetila da su je za glavnu urednicu postavili možda i zbog „verovanja da samo žena ume da zgotovi ručak – ni od čega…”.

Prvi dvobroj za septembar-oktobar koji je kao glavna urednica potpisala Gordana Vlajić

U međuvremenu, animirala je saradnike, finansijere, pretplatnike… Menjala je i rubrike, nekad i uz gunđanje konzervativaca, ali čuvajući uvek prepoznatljivost i šmek „Književnih novina”.
– I vredelo je. Prikupljena su neophodna sredstva da „Književne novine“ nastave da žive. Ipak, ne usuđujem se da kažem koliko imamo pretplatnika. Nije tajna, ali je do te mere degradirajuće po čitalačku publiku, njihove navike i interesovanja da bih se osećala kao da iznosim ne baš najčistiji srpski veš na javni štrik, tj. raspeće. Osamdesetih godina ondašnja je država imala 15.000 čitalaca „Književnih novina“, a ja ću obnarodovati da smo zaista uspeli da oživimo novine kada broj pretplatnika bude 1.000. Pritom, tu ubrajam čitaoce i iz Srbije i dijaspore. Hiljadu. Ne milion, pobogu!

• A šta si sve uspela da staviš u taj ručak ni od čega za ovih sada već skoro godinu dana?
         G. Vlajić: „Književne novine“ su najpre diskretno redizajnirale zaglavlje uz pomoć Vladimira Sviceviča, grafičkog dizajnera koji je 2016. uvršten na prestižnu listu 100 najuticajnijih mladih umetnika na svetu kao jedini ilustrator. Redakcija od početka ima zajednički stav da sarađuje s boljima i najboljima i da širom otvori vrata stručnim i mladim ljudima. Novine su izgledom sačuvale stari šmek, kao i žućkast papir i format koji paše uz  „cajtungšalter“, što na nemačkom znači držač za novine, kako bi nas podsećale na vremena kada su gospoda novine čitala uz kafu i kafanska prelistavanja, Bitno je, naravno, da se trudimo da objavljujemo najbolje što srpska i regionalna književnost mogu da ponude. Negujemo i dijalog i razmenu ideja. Zahvaljujući književniku i doktoru pravnih nauka Đorđu Sibinoviću, koji je redakcijski spiritus movens, oživeli smo i intervju kao formu razgovora i intelektualne diskusije. Naslov „Etika suprotstavljanja“ sve govori. Redovna rubrika je i „Reci deci“ Branka Stevanovića, koja se bavi kritikom književnosti za decu, kao i objavama dobrih primera. Tu je i strana posvećena kulturnim zbivanjima na Kosovu i Metohiji. Nastojimo da prostor dajemo i mladim, neafirmisanim autorima koji nedvosmisleno donose svežinu i kvalitet. Pratimo aktuelnosti u književnom i kulturnom svetu, donosimo prevode inostranih pisaca prvi put na srpski jezik. Jeste, uveli smo i ukrštenicu sa odgovorima iz sveta književnosti. Bilo je pobunjenika, ali ih je sve manje, možda i zato što je procurilo da ćemo, ukoliko se ne urazume po svim demokratskim šavovima, uvesti i horoskop sa sve analizom uticaja Marsa na Device (smeh).

• Koliko namećeš svoj urednički pristup drugim članovima redakcije i ko je pristao da bude s tobom u ovom poduhvatu s obzirom na to da tu novca nema?
         G. Vlajić: Uvodnik za svaki broj piše drugi član redakcije, a sve u cilju različitosti „rukopisa“ i perspektiva. Prepoznaju se i različitosti u novinarskim i književnim rukopisima jer su bezmalo svi članovi redakcije i saradnici i ostvareni pisci. Posebno su mi draga pisma čitalaca uz pohvale koje upućuju članovima redakcije i saradnicima: dr Bošku Tomaševiću, dr Jovici Trkulji, Aleksandru Čotriću, Branki Selaković, prof. dr Radani Lukajić, dr Jeleni Podgorac, dr Ugrinu Popoviću, Jovanu Mladenoviću, Milanu Caciju Mihailoviću, Gordani Krajačić, Dragiši Tošiću… Istina je da članovi redakcije i dalje ne primaju nikakvu novčanu nadoknadu, da saradnici nisu plaćeni za priloge, da se sekretarica redakcije tokom dva meseca odrekla plate. Srećom, nekoliko firmi nam je izašlo u susret sa izuzetno povoljnim cenama, kao „Službeni glasnik“ sa štampanjem, zatim „Forma B”, „Pasaž“ i „Beli orlovi“, DMV iz Niša, „Vizim”, „Interkomerc a.d.”, 4SE i „Henkel” iz Beograda, Udruženje „Fond dijaspora za maticu“…Zaista smo zajednički spasli ovo parče kulture.

Deo redakcije „Književnih novina” (Foto: KN)

• Šta sada sledi?
         G. Vlajić: Prioritetni planovi su da ostanemo dosledni i budemo bolji u onome što je, za sada, zaslužilo komplimente stručnog i opšteg javnog mnjenja, kao i da unapredimo distribuciju i povećamo broj pretplatnika.
„Književne novine“ su list za književnost, kulturu i društvena pitanja i veoma je važno da razvijaju društveno odgovornu angažovanost. Primer je rubrika „Ugaoni kamen”, kojom pokušavamo da provociramo bar fakultativno uvođenje pravopisa i gramatike srpskog jezika na visoke škole beogradskog i drugih univerziteta kako nam ne bi izlazili diplomci koji, s obzirom na to da koriste pridev „višlji“ uvažavaju i „nižlje“, a spremni su da se klade da se sa mnom piše spojeno. Takođe, pokušavamo onima koji od latiničke šume ne vide ćiriličko drvo da objasnimo da je voda mokra, tj. da je ćirilica par excellance primer svetske kulturne raznolikosti, da upotreba ćirilice predstavlja evropsku vrednost i da je valja zaštiti kao nematerijalno kulturno dobro, kao što su, recimo, učinili Gruzini sa svojim pismom uključivši ga u popis Uneskove nematerijalne kulturne baštine. A pismo se ne može ni na koji drugi način sačuvati osim upotrebom. Mislite li da Kinezi, Arapi es-em-es poruke kucaju latinicom, a imaju izrazito komplikovano pismo. Ali da ne skrećem sa teme – „Književne novine“ su dobronamerne novine koje insistiraju na istini kadroj da nas kolektivno popravi počevši od pojedinaca pretplatnika. Preambiciozno?!

Od 1948. do danas

„Književne novine“ su prvi put izašle 17. februara 1948. Najpre kao organ Saveza književnika Jugoslavije, da bi izdavač 1954. postalo Udruženje književnika Srbije. Urednici su bili istaknuti stvaraoci i mislioci: Jovan Popović, Milan Dedinac, Dušan Kostić, filozof Dragan Jeremić, Milisav Savić, Milutin Petrović, Skender Kulenović, Tanasije Mladenović, Zoran Gluščević… Za „Književne novine” pisali su Isidora Sekulić, Ivo Andrić, Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Meša Selimović, Blažo Koneski, Slavko Janevski, Stevan Raičković, Aleksandar Vučo, Borislav Pekić, Danilo Kiš, Momo Kapor, Zuko Džumhur, Miodrag Bulatović, zatim i Zubac, Bećković, Tićmi, Jovica Trkulja, Zoran Avramović…
Na sreću, njihova istorija još traje jer je nakon 78 godina, od 1. septembra 2025. godine, prvi put na čelo „Književnih novina“ stala glavna i odgovorna urednica, Pančevka – Gordana Vlajić.  U najnovijem broju, između ostalog, čitajte uvodnik Aleksandra Čotrića, još jedan nastavak o istoriji Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković”, u „Etici suprotstavljanja“ razgovor Đorđa Sibinovića s Jovicom Trkuljom, književni pojmovnik Bojana Savića Ostojića, studiju Boška Tomaševića, šta o tome „Kako jeste i kako bi valjalo da bude” kažu neki članovi upravnog odbora Udruženja književnika, pregled književnih nagrada u svetu i kod nas, prvi nastavak o istoriji „Bosanske vile”, prvog bosanskohercegovačkog književnog časopisa…

Dvobroj „Književnih novina” za maj-jun

Zato, da li je „preambiciozno” nadati se da će se sve više čitačica i čitača pretplatiti na „Književne novine“ za godinu dana samo za 1.500 dinara? Broj računa je 205-200273-87 (Komercijalna banka, Beograd), svrha uplate „Pretplata za Književne novine”, u rubrici „Uplatilac” treba navesti ime, prezime i adresu prijema novina, a primalac je „Udruženje književnika Srbije, Francuska 7, Beograd”. U Pančevu se, osim u knjižari „Delfi’, mogu kupiti i u kafiću radionici „Zvuci srca”, u Žarka Zrenjanina 4.

(Pančevac / Nevena Simendić)

JOŠ JEDNO PRIZNANJE ZA PANČEVAČKE KNJIŽEVNICE: Nagrađen roman za decu „Šapotropo bajka” Gordane Vlajić