Od pančevačkih košarkaških terena i Dinama, preko Londona, Holandije, Irske i Kipra, do trenera reprezentacije Velike Britanije i paraolimpijske bronze u Sidneju – život Dragoslava Marinkovića Kenija gotovo je nezamisliv bez sporta. I danas, u sedmoj deceniji, još izlazi na teren, a nedavno je iz Atine doneo srebrnu medalju sa Svetskog prvenstva veterana u kategoriji 70 plus godina.

Ekskluzivno za „Pančevac“ govori o košarci, ljudima koje je sretao na tom putu, životu u inostranstvu i gradu kojem se, posle četiri decenije, i dalje vraća kao svom pravom domu.

Dragoslav Marinković rođen je 21. maja 1956. godine u Pančevu. Sport je počeo živo da ga zanima još u osnovnoj školi, ali nije odmah bilo jasno da će upravo košarka postati njegov životni poziv. Nakon fudbala, rukometa, odbojke i atletike, za izbor je presudilo Svetsko prvenstvo u košarci u Ljubljani 1970. godine.

PANČEVAC: Kako ste se zapravo zaljubili u sport?

Dragoslav Marinković: Kao i kod mnogih drugih sportista, moje upoznavanje sa sportom počelo je u osnovnoj školi. Tome je veoma doprineo i nastavnik Dragi Jelić i dobro pamtim njegove demonstracije skok-šuta. Jednostavno sam voleo bilo koji sport – fudbal, rukomet, odbojku, košarku, atletiku i gotovo sve upražnjavao na klupskom nivou. Pred Svetsko prvenstvo u košarci u Ljubljani 1970. godine trenirao sam odbojku u sali osnovne škole. A nakon što je Jugoslavija postala najbolja na planeti, definitivno sam odabrao košarku. Svaki slobodan trenutak provodio sam po terenima u Pančevu. Tada je postojao samo jedan klub – Dinamo – i svi smo hteli da budemo deo njega. Kada uzmete u obzir veličinu grada, vidi se koliko to nije bilo lako. Međutim, upornost mi se isplatila. Postao sam deo juniorske ekipe koja je proizvela mnogo dobrih igrača i kojoj je za dlaku izmaklo državno prvenstvo. Ta generacija je promovisala klub iz Vojvođanske lige u Drugu saveznu ligu. U Dinamu sam ostao do kraja 1979. godine, kada sam otišao u armiju.

Zanimljivo je da ste košarku počeli relativno kasno…

– Tada sam imao oko 15 godina. Danas je to gotovo nezamislivo ako neko želi ozbiljnu sportsku karijeru, jer deca startuju mnogo ranije. Ali možda je upravo zato moja priča i zanimljiva. Nisam kao dete imao zacrtan plan da ću biti košarkaš. Jednostavno sam voleo da igram. Kasnije sam shvatio koliko su mi značili treneri koje sam tada imao. Tu je bio i pokojni Toša Lazić, koji je kasnije radio i u Barseloni. On me je gledao gotovo kao sina. Uz njega sam upoznao i jednu generaciju pančevačkih košarkaških ljudi koja je bila povezana s velikim imenima jugoslovenske košarke.

Kako je došlo do odlaska u Englesku?

– To je bila kombinacija okolnosti i jedne odluke koju sam dugo odlagao. Imao sam tetku koja je živela u Londonu i bila mašinski inženjer. Još sedamdesetih uplatila je koledž za mene, ali mene to nije zanimalo. Imao sam svoje društvo, Pančevo, košarku i taj život tinejdžera. Posle vojske se nešto promenilo. Shvatio sam da moram da probam nešto novo. Tako sam sa ogromnim koferom ispred lifta u Ulici Nedeljka Barnića 3 na Tesli krenuo u nepoznato. Međutim, sport je i tamo bio temelj svega. Počeo sam da studiram Ealing College of Higher Education, koji je predstavljao prave male Ujedinjene nacije, sa studentima iz celog sveta. U košarkaškom timu bilo nas je dvadesetak Amerikanaca, jedan Grk i ja iz Jugoslavije. Bio sam MVP dve godine zaredom.

U Londonu ste, pored košarkaša, imali priliku da upoznate i neke od najvećih sportista tog vremena?

– To je jedna od lepih strana sporta. Kada se bavite nečim i kada ste aktivni, ljudi čuju za vas. Moj profesor fizičkog Toni Pejn bio je i sudija na Vimbldonu, pa sam dobijao karte za Kvins i Vimbldon. Jednom sam se čak, zbog opklade, našao u loži namenjenoj igračima i trenerima, a dve stolice dalje Brajan Gotfrid. Igrao je Džim Kurijer s nekim meni nepoznatim Rusom. U jednom trenutku neko me kucne po ramenu. Okrenem se, a Džon Mekenro pita: „Majstore, je l’ znaš koji je ovaj Rus?“ Kažem: „Nemam pojma!“ A kolegama Amerikancima vilica je pala do poda. Naravno, posle sam ih malo zezao s pričom da se Mekenro i ja znamo godinama. Dve nedelje su mi u pabu stizala pića na račun te priče. Bilo je mnogo takvih susreta. Jedan me je odveo i u „Camden & Hampstead“, klub koji je vodio Bob Mekej, bivši olimpijac Velike Britanije. Tako je počelo novo poglavlje moje košarkaške karijere.

Engleska tada nije bila košarkaška zemlja. Kako ste se borili za popularizaciju tog sporta?

– Engleska je tradicionalno zemlja kriketa, ragbija i fudbala. Košarka je morala da se bori za svoje mesto. Godinama sam bio predstavnik košarkaške organizacije u severozapadnom delu Engleske, u trouglu Mančestera, Liverpula i Evertona. Mnogo sam radio na popularizaciji igre, organizovanju takmičenja „tri na tri” i izgradnji terena na otvorenom. Osamdesete, a posebno devedesete, bile su zlatno doba širenja popularnosti košarke u svetu. NBA je organizovao kampove i seminare po evropskim metropolama. Imao sam priliku da učestvujem u tim programima i da radim s mladim igračima. Na jednom od kampova upoznao sam i čuvenog Bobija Najta, i to na vrlo neobičan način. Pričalo se da on obožava soma, a ja sam se šalio da bih se s njim dobro uklopio jer i ja volim ribu. Te večeri mi je moj cimer Bran Bazani rekao da me Bobi traži. Mislio sam da se šali, pa sam izašao onako mokar, s peškirom oko sebe, a ispred mene stvarno Bobi Najt. Tada mi je rekao da je izuzev „što ceni jugoslovensku košarku“, došao da pita gde „u Londonu može da se jede somovina”! I tako sam preko soma upoznao Najta. Sport vam donese takve susrete. Na istom kampu upoznao sam i Sašu Puhla, tada mladog slovenačkog sudiju, koji je
kasnije postao jedan od poznatijih evropskih arbitra. A na završnoj večeri gost je bio legendarni Džulijus Dr Džej Irving. Tako se stvarala ta moja košarkaška porodica.

Košarkaški put vas je zatim odveo u Holandiju, Irsku, Kipar…

– U Holandiji sam proveo tri divne godine. Igrao sam, ali sam paralelno ulazio i u trenerske vode. Tamo sam upoznao i pokojnog Rajka Žižića. Igrali smo predsezonski turnir u Francuskoj, on za Rems, a trener mu je bio Stanimirović. Otišao sam 1988. godine u Irsku, a jedan od razloga zbog kojih su me tamo pozvali bio je i moj rad s mlađim kategorijama. Vodio sam školu košarke i uspeo da kroz sport povežem sredinu koja je bila religijski podeljena. Te godine osvojili smo prvenstvo i kup. Ponosan sam što se tamo i danas igra turnir koji nosi moje ime. Početak devedesetih zatekao me je na Kipru. Tamo sam kao igrač i trener uspeo da vratim izbeglički tim iz Kirenije u prvu ligu posle 25 godina. Od 1992. do 1995. igrao sam englesku nacionalnu ligu za Liverpul.

Na neki način, time je jedan krug zatvoren?

– Danas s tim istim momcima igram masters međunarodne turnire, koje smo u Engleskoj osvajali tri godine zaredom. To je ono što sport ostavi čoveku – prijateljstva koja traju mnogo duže od same karijere.

Posebno poglavlje vaše karijere jeste rad s reprezentacijom Velike Britanije u košarci u kolicima.

– To je došlo postepeno, nakon što sam radio s Laslom Nemetom, trenerom engleske reprezentacije, na kampovima i s reprezentativcima. Postao sam i skaut, jer su ljudi prepoznali da mogu da procenim igrača. Godine 2000. dobio sam priliku da se uključim u rad reprezentacije Velike Britanije u košarci u kolicima, što je za mene bilo novo iskustvo. Imao sam trenersko znanje, ali je bilo potrebno mnogo toga naučiti i prilagoditi se. S druge strane. u ekipi je bila i reprezentativka koja mi je mnogo pomogla da se snađem. Najveća nagrada stigla je u Sidneju, gde smo osvojili bronzanu medalju na Paraolimpijskim igrama, što je tada bio najveći uspeh britanske reprezentacije. Za mene je to bilo mnogo više od medalje. Ti sportisti imaju neverovatne životne priče i shvatite koliko sport može čoveku da promeni život.

Bavili ste se i prevodilaštvom…

– I to je počelo slučajno, kao mnogo toga u mom životu. Jedan moj prijatelj imao je suprugu koja je radila za Evroturs u Mančesteru i povremeno je pomagala našim ljudima oko prevođenja. Jednom on nije mogao da ode i pozvao je mene da ga zamenim. Otišao sam i tako je počelo. Kasnije se to razvilo u ozbiljan posao. U jednom trenutku uključio sam se i u rad Houm ofisa, posebno kada je počeo dolazak ljudi s prostora bivše Jugoslavije.

I pored svega, nikada niste prekinuli vezu s Pančevom…

– Uvek sam organizovao život tako da imam vremena za moj grad. Nakon 40 godina taj osećaj nije nimalo umanjen. Kada čujem ono šklopocanje točkova voza preko Pančevačkog mosta, kao da znam da sam stigao kući. A kada pogledam naš „Rio Tamiš”, kako je govorio naš drug otorinorokenrolog Đeka, shvatim koliko volim to mesto, tu plažu na kojoj su nekada bile korpe u kojima su generacije učile da plivaju. Možete živeti u Londonu, Mančesteru, Liverpulu ili bilo gde drugde, ali neke stvari ostaju zauvek vaše, a Pančevo je jedna od njih.

Foto: Privatna arhivaFoto: Privatna arhiva

Keni u sedmoj deceniji osvojio još jednu košarkašku svetsku medalju

Kada je već izgledalo da je takmičarska karijera odavno iza njega, Dragoslav Marinković ponovo je obukao dres. U Atini je s veteranskom ekipom osvojio srebrnu medalju na Svetskom prvenstvu u kategoriji 70 plus.

– Žao mi je što se tim ljudima nisam pridružio ranije. Oni su zajedno već desetak godina i imaju ogromno iskustvo. Ekipa preko 60 godina osvojila je Evropsko prvenstvo. Tu su bili mnogi bivši igrači i reprezentativci. Kada sam se priključio, shvatio sam koliko mi je nedostajalo to druženje i zajednički trening. A onda je usledila titula vicešampiona – ističe Keni.

(Pančevac/J. Filipović)

Naš gost Radovan Đerić: Kadar sa emocijom vredi večnost

NAŠ GOST ĐORĐE DRAGAN: Ljubav, znanje i prirodni sastojci stvaraju dobro vino