ULICE U PANČEVU: SREMSKA Oproštaj od lepog sveta
Sremska ulica pripada teritoriji Mesne zajednice Mladost. Pod ovim nazivom postoji od 1980. godine, a prostire se do Bokokotorske ulice.
Srem je geografski region u Panonskoj niziji između reke Dunav, na severu i istoku, i reke Save do ušća u Dunav, na jugu. Zapadna granica nije jasno definisana. Prema jednom mišljenju, Srem je na zapadu ograničen rekama Bosutom i Vukom, a prema drugoj varijanti zapadnu granicu Srema čini zapadna granica današnje Vukovarsko-sremske županije.
***
Vlada Kanić je muzikom počeo da se bavi ranih šezdesetih godina, kao student. Pet godina zaredom učestvovao je na Subotičkom festivalu omladine sa svojim kompozicijama. Pobedio je 1963, a četiri godine kasnije debitovao je na „Beogradskom proleću”. Smešila mi se uspešna karijera. Putovao je po celoj bivšoj Jugoslaviji, sarađivao sa Zafirom Hadžimanovom, Senkom Veletanlić, Radmilom Karaklajić…
A onda mu je jedan prijatelj ponudio da s njegovim bendom nastupa u Norveškoj, da u jednom hotelu peva pesme Toma Džonsa. Planirao je da tamo bude dva meseca, ali… Prve četiri godine putovao je po celoj Skandinaviji, pevao, svirao, dobro zarađivao. Zatim se zaljubio i oženio, dobio troje dece, pa se zbog porodice manuo boemskog života. Zaposlio se kao građevinski inženjer i gradio mnoge zgrade, mostove, naftne platforme… Prestao je da se bavi muzikom.
Vratio joj se tek 1986. godine, kada je u restoranu njegovog prijatelja u Oslu gostovao orkestar „Tamburica 5”. Ponet emocijama, Kanić im je tada ponudio neke svoje stare pesme, ali je napisao i jednu novu.
– Napisao sam je u jednom dahu, jedne maglovite subote u dalekom Stavangeru. Posvećena je mom ocu Milanu, poznatom zemunskom krojaču koji je u Bežaniji imao vinograd gde se uvek skupljalo dobro društvo. Napisao sam je kao oproštaj od tog lepog sveta i jedne lepe mladosti. Sećam se, žena je bila u kuhinji, a deca, Marko, Elizabeta i Eva, rasprostrla sveske po dnevnoj sobi. A mene ščepalo, ne pušta! Uhvatim se gitare, al’ ubrzo mi zafali hor. Žena ostavi na časak ručak, deca se skupiše oko mene, pa na srpskom, ali sa četiri norveška akcenta, zapevasmo: „Ej, kad bi srce, ej, kad bi duša” – pričao je docnije novinarima kako je napisao čuvenu pesmu „Ima jedan kućerak u Sremu”, za koju mnogi veruju da je „starogradska” i „narodna”.
Refren ove pesme je: „Hej, kad bi srce, hej, kad bi duša / hej, kad bi sudba / vratila me domu mome / Sremu, voljenome!”
Vlada Kanić je romske i ruske pesme prepevao na norveški jezik i objavio ih 2000. godine na disku. Kao etno-muzika, taj CD se prodaje po celom svetu, čak i u Koreji i Japanu, a u Norveškoj je izuzetno popularan.
O razlozima da napiše „Kućerak”, pesmu koja ga je proslavila, pričao je:
– Sve potiče od slika iz detinjstva. I sve je vezano za ravnicu. A u Norveškoj su velike plate i visoke planine, ali nema Srema. Zato ponekad, za vreme belih noći, iz svoje kuće kraj mora začkiljim i kao da mi tu, ispred nosa, prolazi Dunav… Moj otac je bio boem, voleo je da pravi vino, da peva… Sedeli bismo za dugačkim limenim stolom, ispod grožđa koje nam je visilo do noseva, i pevali. I kako to obično biva, posle pet špricera, neko bi zaplakao. A otac će: „Nemoj tu da plačeš, da nam kvariš društvo. Idi u salon za plakanje.” Bila je to jedna kućica od blata u koju je otac stavio šest sedišta iz nekog starog autobusa. Tu se sedelo i plakalo…
Jedna kafana u Sremskim Karlovcima zove se „Kućerak u Sremu”, s promenjenim tekstom „Kućerak” peva i tamburaški orkestar „Dike” iz Hrvatske, a i brojni drugi muzičari, verujući da je „ničija”, stavljaju je na svoje albume.
M. P.
