NEBOJŠA JEVRIĆ: Otvoreno pismo Hadži Čaršiji Salijeri

OTVORENO PISMO HADŽI ČARŠIJI SALIJERI

Ljubav prema majci i otadžbini se ne naplaćuje.
Povraća mi se, zgađen sam i užasnut vašim napadom, punim prezira i mržnje prema Srbima iz Republike Srpske.
Gde god da živi srpska duša, to je, Čaršijo, otadžbina moja.
Vi, koji naplaćujete mržnju prema svom narodu, naravno da to ne možete shvatiti.
Četrdeset pet godina bavim se pisanjem.
To što prećutkujete i sa prezirom gledate na moj književni rad, to vam opraštam.
Svim mojim ličnim neprijateljima opraštam sve ali neprijatelje otačestva satirem.
Davno sam stigao u Beograd.
Beograd obožavam i poznajem ga bolje od većine vas.
Promenio sam trideset stanova, kao podstanar, u svim delovima grada.
I sve te godine pisao.
Niko nije bio srećniji od mene kad sam dobio beogradsku ličnu kartu.
Ko si ti, matora raspuštenice, Hadži Čaršijo, da svoj zmijski otrov sipaš po mojim živim i mrtvim drugovima iz Republike Srpske?
Ljudima koji su ginuli da Zemun ne bi bio NDH.
Svakom čoveku koji je ikad prešo Drinu da bi pomogao braći u Srpskoj, tvoja otrovna pljuvačina prekodrinskih Srba je užas ravan slavljenju Jasenovca.
Otišao sam tamo, u Srpsko Sarajevo, kad je ubijen svat na Baš Čaršiji i ostao dok su po Dejtonskom sporazumu Srbi noseći svoje mrtve sa groblja Vlakovo, natovrani mrtvačkim sanducima, morali da krenu na put bez povratka.

Ko si ti, raspala briselska kurvo, da vređaš majke, braću, decu mojih drugova koji počivaju na Malom Zejtinliku kraj Sokoca?
Mestu gde bi trebalo da svaka škola odvodi na ekskurziju svoje đake. Da nauče šta je to otadžbina.
Da li uopšte znaš da postoji hram na Romaniji koji nije freskopisan? Umesto fresaka nalaze se mermerne ploče sa imenima i prezimenima onih koji su izginuli braneći Republiku Srpsku.
Da li su kad to snimile kamere tvojih televizija? Da li je i jedna ekskurzija posetila? Što niste, vajne patriote, otišli tamo da se ispovedite, pred Bogom i mrtvim herojima, potomcima Starine Novaka?
Ko sam ja da ti se ovako obraćam?
Neko koji je srpsku književnost obogatio sa trinaest knjiga. Niste čitali?
Postoje oni koji jesu!
I koji čitaju.
„Ja sam bandit i misao je moja bomba na skveru!“ rekao je pesnik.
Ja sam samo jedan od onih iz Nedžarića, sa Huma, sa Jevrejskog groblja.
Ne trebaju mi tvoje nagrade.
Umesto njih, na zidu sobe ,uramljeno, čuvam pismo Srpske, umesto pečatom overio metkom, overeno njegovom krvlju:
„Poštovani gospodine Jevriću,
Dobro nam je poznat, i među svim čestitim Srbima s uvažavanjem priznat, Vaš reporterski a to znači i ratnički i patriotski napor u objektivnom obavještavanju domaće i svetske javnosti o događajima koji su Srbe i druge narode zavili u crno. Iz vaših tekstova svi čestiti ljudi ovoga sveta mogli su ustanoviti koliko su ratne strahote bile užasne, koliko je laž o srpskoj krivici bila ogromna, i koliko su Srbi ponovo istorijski doživeli da budu ugroženi na svojim ognjištima i obespravljeni u svojim neotuđivim i skupo plaćenim istorijskim pravima. Posebno smo bili potreseni Vašim izveštajima o stradanjima Srblja u Sarajevu, čiji se vapaj glasnije čuje zahvaljujući Vašoj reči i peru. Za nas ste Vi prvi javni radnik koji je svojom molbom za politički azil lično i delotvorno, iz nekada druge sredine, a sada nažalost i države, priznao postojanje Srpske Republike BiH, koja svim Srbima ovoga tla toliko leži na srcu. Od njenog postojanja možemo odustati samo po cenu da svi nestanemo ili da neki drugi narod dođe i naseli naša ognjišta i zgarišta. Zato nam je čast što možemo Vašoj molbi izaći u susret i molimo Vas da se obratite MUP-u Srpske Republike BiH kako biste dobili status građanina SRBiH i nova dokumenta.

Za Predsedništvo SRBiH
Dr. Nikola Koljević“