Pančevac Milan Bujaković je popularan pevač koji je srpskoj javnosti poznat po učešćima u nacionalnom izboru za „Pesmu Evrovizije”. Godine 2020. bio je učesnik „Beovizije”, s pesmom „Niti”, u duetu sa Oliverom Popović, koja je pobrala pozitivne kritike. Na istom takmičenju pod novim nazivom ,,Pesma za Evroviziju“ prošle godine se predstavio pesmom „Fenomen”, a svoju kartu za Malme i odlazak na „Evroviziju” ove godine traži s numerom „Moje-tvoje”. U svojoj dugogodišnjoj
muzičkoj karijeri, koja traje osamnaest godina, učestvovao je na mnogim festivalima i takmičenjima, kako u Srbiji, tako i u regionu i Evropi.

Pančevac: Rođeni ste u Beogradu, ali ste veći deo života proveli u Pančevu. Kako se deklarišete, kao Pančevac ili Beograđanin?

Milan Bujaković: Ja sam Pančevac koji je igrom slučaja rođen u Beogradu. Mislim da je to zbog toga što su moji roditelji poznavali lekara u toj bolnici, ali po rođenju sam odmah došao u Pančevo, gde je moja majka odrasla. Nije to redak slučaj, poznajem prilično Pančevaca koji su rođeni u Beogradu, jedan od njih je i moj današnji kum s kojim sam kasnije išao u osnovnu školu.

• Tokom odrastanja ste često menjali mesto boravka zbog posla vaših roditelja, koji su se bavili diplomatijom. Gde ste sve živeli?

– Prvi i drugi razred sam završio u Rimu, u italijanskoj školi. U trećem razredu smo se vratili u Pančevo i krenuo sam u „Zmajevu” školu, kada sam naučio ćirilicu. Tu sam ostao do sedmog razreda, a onda su moji roditelji dobili premeštaj za Skoplje, u
Makedoniju. Tamo sam završio drugu polovinu sedmog razreda i ceo osmi razred. U Skoplju sam išao u školu za strance, gde sam dobro naučio engleski jezik, što mi i danas mnogo znači, jer je to bila američka škola, predavali su profesori iz Amerike i
morali smo pravilno da naučimo da izgovaramo reči, što je bilo korisno za nas. Nakon toga smo se ponovo vratili u Pančevo, gde sam upisao Srednju ekonomsku školu, a kasnije sam živeo kratko u Banjaluci s majkom, koja je zbog posla tamo boravila.

• Koliko je naporno za dete da konstantno menja mesto boravka i okruženje na koje se tek naviklo?

– Nije lako, pogotovo kad si mlad, jer ne znaš kada ćeš da se vratiš, pa razmišljaš šta će biti s prijateljima, kuda će oni otići, da li ćemo se družiti kad se vratim. Međutim, ja sam imao divne drugare, s kojima sam i dan-danas u kontaktu i družimo se, a
s nekima sam se i okumio. Kada sam došao u Rim, nisam znao ništa da kažem. Moji su mi rekli: „Ti kaži samo: Milan, Jugoslavija” – i to je to. Ali kad si mali, brzo upijaš jezik i učiš kroz igru, tako da sam već kroz dva-tri meseca uspeo da ostvarim
komunikaciju s drugarima, a kasnije sam i u potpunosti naučio jezik. Dobra strana tih čestih putovanja je ta da kud god sam otišao, stekao sam prijatelje, s kojima sam i danas u kontaktu, pogotovo sa onima iz Makedonije, jer je to bila škola za strance i
školovala su se deca iz svih krajeva sveta. Imam prijatelje iz Afrike, Australije, Amerike i Japana i preko društvenih mreža smo u kontaktu.

• Kada ste osetili ljubav prema muzici i da li ste sami otkrili da posedujete talenat za pevanje?

– Ljubav prema muzici sam pokazivao još kao mali, to je možda i genetski jer je moj otac u mladosti pevao. Kasnije, ono ozbiljnije otkriće, bilo je krajem osnovne škole, baš u američkoj školi. Neko me je čuo kako pevušim i odmah su hteli da pevam na
školskoj priredbi i malo-pomalo je to tako išlo. Igrom slučaja, dok sam bio u Makedoniji, bio je popularan pevač Toše Proeski, koji kod nas još nije bio poznat, a tamo smo već voleli njegove pesme. Živeo je u jednoj kući pored kuće kolega mojih roditelja i kad smo bili kod njih, ostavili smo mu poruku na šoferšajbni. Sutradan, kada sam se vratio iz škole, otac nam je rekao kako je došao Toše da zahvali i da nam pokloni ce-de. Tako da ga nisam upoznao tada, ali nekoliko godina kasnije, kada sam bio u Banjaluci, tad sam već bio student, imao je tamo koncert i prijatelji su nam javili da možemo da ga upoznamo na pres- konferenciji. Tako smo se i upoznali i podsetio sam ga na poruku koju smo mu ostavili na „šoferci”, a on se odmah setio i rekao: „To ste bili vi?” U to vreme sam u Banjaluci učestvovao na
takmičenju za mlade talente, a on mi je poželeo da pobedim, što se na kraju i desilo. To je bio početak moje muzičke karijere, posle su krenule i svirke.

• Kako vaša porodica gleda na vašu karijeru?

– Od početka su me podržavali, ali su bili pri stavu, kao i svi roditelji, da prvo završim neki fakultet ili višu školu, ako slučajno propadne muzička karijera, da mogu nešto da radim. Poslušao sam ih i završio Visoku ekonomsku školu u Banjaluci. Sada im je već postalo uobičajeno da me gledaju na televiziji, a
danas imam i podršku supruge, koja me bodri i na samim takmičenjima

• Na „Beoviziji” 2020. godine ste se prvi put predstavili široj srpskoj publici, ali i evropskoj. Kako je došlo do saradnje sa Oliverom Popović i pesme „Niti”, koja je važila i za jednog od favorita?

– Trebalo je da to bude pesma samo za mene, ali tokom procesa stvaranja smo došli na ideju da ubacimo još nekog da bismo razbili malo monotoniju, jer je pesma mirna i minimalistička, pa je tako došla Olivera. Na kraju je pesma bila zapažena, dobila je dobre kritike i završili smo na devetom mestu, što je sasvim u redu, jer su u konkurenciji bile 24 pesme, koliko je prošlo konkurs od nekoliko stotina pesama.

• Pored Petra Pupića, s kojim sarađujete od početka karijere, ove godine ste okupili jak tim oko sebe. Kako je došlo do saradnje s Majom Sar, predstavnicom BiH na „Pesmi Evrovizije”?

– Pesma je nastala 2021. godine i izvorna verzija pesme je bila na engleskom jeziku. Pisali su je Petar Pupić i američki muzičar i tekstopisac Lajonel Lobard, koji je radio s producentskom kućom koja je sarađivala sa imenima svetske muzičke scene, poput Bijonse, Bruna Marsa, Kita Ričardsa, Džegera… Igrom slučaja on se upoznao s Petrom i hteli su da naprave pesmu koja bi išla na neki međunarodni konkurs u
Americi. Na kraju do toga nije došlo, pa je pesma ostala u fioci. U međuvremenu je napravljena pesma „Fenomen” 2023. godine, tako da je ta pesma i dalje stajala netaknuta. Onda smo odlučili da je prijavimo ove godine i napravimo srpski tekst. Tu su se uključili Maja Sar i Mahir Sarihodžić, kojima se pesma jako dopala i
poželeli su da rade s nama na njoj. Maja je napisala tekst na srpskom, koji nije prepev, već je napisan po njenoj inspiraciji, ali je tema donekle slična onoj originalnoj.

Čuvao sam Saru Jo kao bebu

Milan se prisetio detalja iz detinjstva:

– Otac Sare Jo i moji roditelji su bili kolege u ambasadi u Rimu. Živeli smo u istom objektu i bili vrata do vrata. I onda, kad je njen otac na poslu, a majka ide do radnje, zamoli sestru i mene da čuvamo Saru. I danas smo u kontaktu, čujemo se. Bila je na nekim mojim promocijama pesama, tako da smo dobri, ali nismo toliko bliski, pa nismo međusobno razmenili iskustva oko „Pesme za Evroviziju”. Ona ima i više iskustva od mene jer je predstavljala Srbiju na „Evroviziji” s grupom „Moje 3”.

• Da li ste započeli pripreme za nastup 29. februara i možete li da otkrijete neki detalj?

– To je još uvek pod velom tajne, radi se grafika koja treba da bude na sceni iza mene i trebalo bi tu nešto da se desi i da iz te grafike izađe neko i pojavi se na sceni. Biće to neki igrokaz. To je ideja Saške Karac, ona radi video-grafiku i spada među
najbolje, ne samo u Srbiji već i u regionu. Sarađuje s Dinom Merlinom na koncertima i ona fantastična grafika je plod njenog rada, tako da imam super osobu za to. Videćemo, kada budu krenule probe u studiju, kako ćemo realizovati tu njenu ideju.

• Koliko je važno da pored dobre pesme izvođač ponudi i kvalitetan nastup?

– Nastup je bitan i mora da bude dobar, ne može samo da se stane i peva, nešto mora da se dešava. U našem slučaju ove godine će fokus biti na toj grafici, ali bitno je da se sve poklopi, i dobro pevanje, i dobar nastup, i dobri kadrovi, da bi to bio dobar paket. Meni je svojstveno da se fokusiram na samo pevanje, da ne radim tu mnogo toga, već da pevam, jer to je ono što najbolje umem da radim, a drugi će da igraju, ali neće biti nešto spektakularno u smislu pirotehničkih sredstava.

• Da li ste čuli ovogodišnje konkurente i kako vam se čine njihove pesme?

– Da, izdvojio sam jedno popodne za preslušavanje pesama i dobre su. Prilično je šaroliko u smislu žanrova. Svega ima, ali donekle to i jeste politika „Pesme za Evroviziju”, da ima što veći broj pesama različitih žanrova i stilova, da bi ljudi imali veći izbor. Mislim da je ova godina jača što se tiče konkurencije, više su se potrudili i ima mnogo jakih imena.

• Najveću pažnju je, možda, privuklo učešće naše predstavnice na „Pesmi Evrovizije 2022”, Konstrakte. Šta mislite o njenom povratku?

– Konstraktu sam upoznao nedavno na nekom snimanju, ja nastupam odmah posle nje, ona je redni broj 12, ja sam 13, što je opet neka simbolika i povezanost s Pančevom. Mnogi će biti znatiželjni da vide njen nastup i kada ga budu odgledali, onda idem ja, tako da ne verujem da će odmah promeniti kanal, što može da bude dobro. Njena pesma je slična onoj od pre dve godine, kao neki nastavak, ima prilično sličnih momenata, čak i harmonski liči, što je u redu.

• Koliko će vam iskustvo stečeno na prethodnim izdanjima festivala pomoći ove godine?

– Ove godine mi je lakše, već sam upoznat s radom, kako to funkcioniše, znam ljude koji tamo rade, ceo taj koncept organizacije mi je već poznat i sad samo idem bez nekih pitanja, znam kakve su probe, šta kad sledi… Festivali su dobri jer tu upoznaješ kolege i druge autore, stvaraš neka nova poznanstva, učiš o njihovim iskustvima i kako oni funkcionišu i na taj način stičeš svoja znanja i kako da sutra, na nekom narednom festivalu, izbegneš eventualni problem.

• Prvi put ste ostvarili dobar plasman, prošle godine, nažalost, niste prošli u finale. Kakva su vam očekivanja ove godine?

– S obzirom na to da imam dobar tim i dobru pesmu, nadam se finalu, a u finalu – šta bude. Mi smo jedini predstavnici Pančeva, pored mladog kolege Filarija koji je iz Bavaništa, pa bih pozvao sve ljude da nas podrže i da glasaju za nas, jer je glas
publike isto jako važan. Štaviše, nekad je i najvažniji. Moguće je da je drugo polufinale malo teže, ali tu smo gde smo, ako budem u tih osam koji prolaze u finale, biću srećan.

• Da li bi pobeda na „Pesmi za Evroviziju” bila ispunjenje vašeg sna?

– Uvek postoji ta želja kod nas koji se takmičimo. Znam da bi mi to bio najveći uspeh u karijeri, ali i velika odgovornost jer predstavljaš sve – i one koji su glasali za tebe i one koji nisu. Predstavljaš celu državu i u neku ruku si ambasador zemlje tamo i želiš da se još bolje pokažeš. Razmišljam o tome i baš bih voleo da se pojavim na „Evroviziji”, to bi bila velika odskočna daska kod fanova. Generalno volim festivale, prošle godine sam bio i na „Beogradskom proleću”. Pesma „Mala” s kojom sam učestvovao je lepo prihvaćena i slušana na radio-stanicama.

(Pančevac/Mirko Popović)

BILBORD MI NIJE POMOGAO DA NAĐEM ONU PRAVU Pančevački tiktoker Luka Alerić o potezu o kome je pričala cela Srbija

OD DESPOTA STEFANA DO TORTE NA 7 SPRATOVA Vajarka Jelena Ilijin otkriva kako su je figurice za tortu proslavile i promenile život FOTO i VIDEO