Jedan od tekstova na koje treba obratiti pažnju je i intervju s umetnikom Zoranom Jovanovićem Jusom. On u sebi ima lepu dozu kvalitetnog humora najčešće karakterističnog za one ljude koji su mnogo postigli u životu, a čvrsto su na zemlji i uz to su vedri i optimistični. Pazi na izgovorenu reč, a nenametljiv je, prirodan.

Stoga, teško je naći veće zadovoljstvo za novinara od razgovora sa Zoranom Jovanovićem Jusom, čuvenim srpskim slikarom, karikaturistom i autorom filmskih plakata, koji je odavno i Pančevac. U takvim slučajevima priča se sama piše.

PANČEVAC: Čega se najradije sećate iz svog detinjstva?

ZORAN JOVANOVIĆ JUS: Sva detinjstva i odrastanja su negde slična i sva različita. Moje je bilo takvo, različito. Odrastao sam u gradu – Gornjem Milanovcu, koji je imao izdavačku kuću s najviše izdanja za decu i omladinu u bivšoj državi: „Dečje novine”. Uvek sam mislio da smo odrastali zajedno, „Dečje novine” i ja. Na početku, redakcija je bila u osnovnoj školi u koju sam išao, u učionici pored moje.

Odmah me je privukao taj miris papira i štamparske boje. Posvećenost nekoliko nastavnika, razgovori između njih i s nama decom, zvuk pisaćih mašina, crtanje i ilustrovanje tekstova bili su presudni. To mi je sve izgledalo uzvišeno, specijalno. Od kada se sećam, voleo sam da čitam, a najviše da crtam. I tako je sve počelo. Redakcija je preseljena u novi prostor van škole i to je postalo mesto gde je nas nekoliko učenika provodilo sve slobodno vreme. Učestvovali smo u nečemu što je bilo „važno”. Pravili smo ilustracije, drugi su prekucavali priče, pesme i tekstove, a sve to je stizalo do čitalaca…

Došlo je vreme za studije…

– Jeste. Položio sam prijemni na Likovnoj akademiji i to je značilo preseljenje u Beograd. Moji roditelji, a posebno moj ujak – profesor matematike, više su voleli da postanem inženjer ili, što da ne, advokat. Ja sam voleo umetnost. Sećam se razgovora sa ocem, koji mi je na kraju rekao: „Nadam se da znaš šta radiš i da ćeš biti srećan”. U toj rečenici sam osetio „suštinu” svega nedosanjanog što su mu rat i životni put razvejali. Uporedo sa studijama, radio sam i dalje za „Dečje novine”. Ilustracije knjiga, naslovne strane… S drugarima Ćirom i Duletom počeo sam da pravim „Džuboks”. Novi „Džuboks”, koji je počeo da izlazi 1974. Kasnije su nam se pridružili Peca Popović i ostali. I tako smo „Dečje novine” i ja postali odrasli. I kako to biva, odrasli kreću svako svojim putem.

(Opširnije u štampanom izdanju „Pančevca” u petak, 12. jula)

U novom broju najstarijeg živog lokalnog nedeljnika u ovom delu sveta, pročitajte: sve o konstitutivnoj sednici Skupštine grada Pančeva; ko su članice i članovi novog saziva Gradskog veća; gradnja zgrada u Pančevu ne staje, kakav je komfor u njima; šta je autofagija, dijeta tokom koje telo jede samo sebe; postoje oaze u gradu za bolje podnošenje letnje vreline, gde se one nalaze… i još mnogo, mnogo toga.

(Pančevac / S. Trajković)

SAVA STEPANOV: Čovek koji je zadužio likovnu istoriju Pančeva

Skupština Grada: Izabrani gradonačelnik i članovi Gradskog veća