Od pravljenja dobrog vina do najboljeg u preferansu

Naš gost Đura Radanov, zvani Đusi, rođen je 1955. godine u Pančevu, gde je, pored ostalog, nekada bio prepoznatljiv po uspešnoj karijeri u hemijskoj industriji, što ga je odvelo u mnoge zemlje – od Afrike do Azije.

On je danas u zasluženoj penziji, koju provodi veoma aktivno, pre svega kao proizvođač dobrog vina i uspešan igrač preferansa.

Radanov je nakon završene osnovne i srednje škole diplomirao na poljoprivrednom fakultetu, ali se ipak zaposlio u „Azotari”, u kojoj je radio do 2002. godine, a narednu deceniju je proveo mahom u inostranstvu: u Maroku, Libiji, Kongu, Abu Dabiju, Kazahstanu…

Radanov se u mladosti bavio fudbalom, a nakon odlaska u penziju vreme provodi kreativno, uz pravljenje vina i igranje preferansa, kao i u druženju s porodicom i prijateljima.

Od 1987. godine je u braku sa Herminom, a s njom je na put izveo Natašu i Nebojšu, od koga ima unuka Mateju i živi u skladnom porodičnom okruženju, uz česta okupljanja i stare običaje, poput nedeljnog ručka.

PANČEVAC: Detinjstvo je proticalo u ritmu Tamiša…

ĐURA RADANOV: Živeo sam u Gornjem gradu, u Ulici Dimitrija Tucovića, prekoputa sadašnje kafane „Citadela”, i odrastao srećno, uglavnom pored Tamiša, uz pecanje i igranje fudbala na „Šangaju”, odnosno kod „Tri šerpe”. Tada su moji idoli bili komšijski momčići od 14-15 godina, jer su stalno mogli na pecanje i na Tamiš, za razliku od mene, tada mlađeg pet-šest godina, zato što nisam znao da plivam, što je bio uslov mojih roditelja. E, kada sam naučio da plivam, počeo sam i da pecam kod
„Tri šerpe”, gde smo provodili većinu vremena tokom leta i pored ostalog igrali i fudbal. Tada nismo ni znali šta je more. Zapravo, Bela stena je za nas bila more i na tu dunavsku adu smo išli nekoliko puta mesečno.

• Nekadašnje roditeljsko vaspitanje je posebna priča…

– Jedna edukativna priča se tiče i vremena kada sam krenuo u srednju hemijsku školu. Elem, uhvatio me je pubertet i na prvom tromesečju, u novembru, imao sam devet jedinica. Kada je majka to saznala i predočila ocu, on je odlučio da preduzme sebi svojstvene vaspitne mere. I tako, bila je već prava zima, a ja se vratio iz grada, u koji sam već uveliko išao, oko pola dvanaest uveče. I maltene taman što sam legao, usledio je šok, kada su me roditelji probudili u tri sata ujutro. Upregli smo konja i otišli na njivu da sečemo tuluzinu, a ono pala slana, pa sve brije po obrazima. Međutim, ćute oni, ćutim i ja. Sečemo, pravimo snopove i sve to doteramo kući. Sutradan sve to ponovo. Vidim ja, tu nešto nije u redu i usput kažem tati da treba da idem u školu, a on meni kaže da me je ispisao iz škole. Odjednom meni knedla u grlu, suze naviru. Kaže on: „Šta ćeš ti u školi kada ne učiš”. I džaba sam ga uveravao, sve plačući, da hoću da učim. Zapravo se on bio dogovorio s razrednom da ne dolazim, kako bi me naterali da se uozbiljim. Nedelju dana je trajalo to „uozbiljavanje” na njivi, dok mu nisam čvrsto obećao da ću sve ocene popraviti. I urodilo je plodom, tako da ni na fakultetu nisam izgubio godinu.

• Fudbal je bio značajna epizoda u mladosti…

– Nakon što sam pikao fudbal kod „Tri šerpe”, preselio sam se u podmladak HIP-a, što je potrajalo neke četiri godine. Postigli smo i fascinantan uspeh u jednoj sezoni, kada smo prešli u vojvođanski rang, ostvarivši nezabeležen rezultat, kada smo imali gol-razliku otprilike 89 prema 6 i, naravno, osvojili prvo mesto. U vreme kada su nas prebacivali u prvi tim zadobio sam neku povredu i ubrzo završio sa aktivnim bavljenjem najvažnijom sporednom stvari na svetu. Nedugo zatim sam prešao u fudbalske sudije. Tu sam isto, kao mlad potencijal, veoma brzo napredovao i dogurao do republičkog ranga. Kasnije, zbog posla i rada po smenama u „Azotari”, nisam sve to mogao da uskladim i morao sam da prekinem sa suđenjem.

• Usledilo je i zaposlenje…

– Kada sam apsolvirao, misleći da mi nedostaje dovoljno para, zaposlio sam se u „Azotari” kao hemijski tehničar. U tom preduzeću sam radio 24 godine, po mom mišljenju prilično uspešno. U međuvremenu sam napredovao od pripravničkog staža, preko spoljnog operatera, pa do operatera na tabli i smenovođe, do glavnog tehničara proizvodnje. E, tamo negde 2002. godine sam kao tehnološki višak napustio „Azotaru”.

• Odlazak u inostranstvo…

– Nakon toga sam otvorio privatnu proizvodnju vina i rakije. Bilo je to dobro, ali neke veće pare nisam mogao da zaradim, kako bih eventualno kupio kuću ili stan. Tako sam odlučio da krenem na rad u inostranstvo, jer sam u međuvremenu imao kontakte s ljudima iz Italije, koji su me pozivali jer su znali da sam radio u Etilenu. Prihvatio sam i potom prošao razne tehnologije, kako što se tiče naftnih polja, tako i gasnih pogona petrohemije i rafinerije. Tu sam svojski ispekao zanat, da bi me narednih deset godina svi interno prihvatali kao inženjera, bez obzira na to što nisam imao diplomu tehnologa.

• Putešestvije po Africi i Aziji…

– Putem poslovnog angažovanja obišao sam Afriku, Aziju, Bliski istok. Radio sam u Maroku, nadomak Kazablanke, u libijskom Tripoliju, pa u Kongu, kao i u Abu Dabiju i Kataru, gde je temperatura išla do 50 stepeni Celzijusa, i u Kazahstanu, gde je zimi bilo i do minus 35. Primera radi, u Libiji sam prihvatio posao koji nisam znao, a reč je o gasnom pogonu iz mnogo sekcija, gde sam poslat kao supervizor. I učio sam neprekidno kako se upravlja pogonom, kako za vreme posla, tako i dok se odmaram. Zaposleni, uglavnom Libijci, koji su radili na komunikacionoj tabli, čekali su samo moje naređenje, bez obzira na to što su posao znali bolje od mene. I baš kada sam upoznao ceo pogon, nakon godinu dana, desio mi se totalni „šat daun”, to jest zaustavljanje postrojenja. Ja sam odlučio da ga odmah startujem i „preživeo”. Kasnije su mi rekli da se za 25–30 godina postojanja pogona nikada nije dogodilo da se u istoj smeni pogon zaustavi i startuje, na čemu su mi svi čestitali.

• Belosvetske anegdote za nezaborav…

– Jednom sam se tako vraćao iz Libije sa dvojicom kolega. Tada je ta zemlja imala embargo, pa smo morali da idemo preko Tunisa, kuda su nas prevozili kombijima. Međutim, vozač je švercovao gorivo, pa smo, dok ga je isporučivao, izgubili dragoceno vreme i zakasnili na avion za Srbiju. Sećam se kako su pomenutim kolegama krenule suze od nemoći, jer nismo imali ni para, izuzev neke siće od 50 maraka. U tom času palo mi je na pamet da odemo taksijem u našu ambasadu, gde je bio samo otpravnik poslova. Ja sam mu predočio da smo zakasnili, a on nas je odmah ljubazno zapitao gde bismo da odsednemo. Tako smo dobili najbolji mogući hotel „Ibn Kabir”, sa šest plus zvezdica. Tamo smo dočekali naredni let za tri dana. Šta reći, sobe su bile kao iz fantazije, a kada smo shvatili da pivo i sve drugo možemo da dobijemo na potpis, sreći nije bilo kraja.

• Vinarstvo i vinogradarstvo je bilo i ostalo jedna od ljubavi…

– Nakon deset godina u inostranstvu završio sam radni vek 2018, kada sam se pored ostalog ozbiljnije posvetio i proizvodnji grožđa i vina, koje je oduvek bilo u tradiciji moje porodice. Deda je imao nekih deset lanaca vinograda na Misi, gde su sada sve ove zgrade i gde nema više nijednog čokota vinove loze. Moj otac je ipak uspeo da zadrži neki vinograd na Karauli. U međuvremenu sam otišao na fakultet, gde sam imao profesora za vinogradarstvo, koji je rekao da je vino ceđeni sok od grožđa. Znači da u njega ne ide ni kap vode, ni gram nekog dodatka ili aditiva. Tu mislim na
bentonit kao bistrilo i neke konzervanse kao zaštitu. Suština je da se u vino ne sme dodavati ništa i bitno je da je prirodno. I toga se uvek pridržavam kada pravim vino, i to od plodova pomenutog starog vinograda. Tamo ima raznog grožđa, od prokupca do šardonea, od čega pravimkompletnu kupažu.

• Igra koja pleni…

– Ljubav prema preferensu rodila mi se u mladosti. U to vreme je važilo nepisano pravilo da s polaskom na fakultet počinje igranje preferensa, da se bude veštiji i pametniji. Sama igra pleni kako je više osvajaš i to je bukvalno jedna zaraza. Svaka nova partija nosi novine u odnosu na sve one prethodne. Inače, spadam u grupu najboljih igrača u našem gradu. Nastupao sam za pančevački klub „Tref” u Prvoj ligi
Jugoslavije, koja je pretežno igrana na teritoriji Vojvodine. Sam klub je u vreme postojanja svake godine ostvarivao plasman među prva tri. Isto tako sam i ja kao igrač na pojedinačnim prvenstvima osvajao prva, druga i treća mesta. Međutim,  klub je ugašen zbog nedostatka novca, jer je i funkcionisao na bazi samofinansiranja i bez ikakvih sponzorstava. Ipak, u Pančevu postoji jedno i jedino prvenstvo, koje je najpre započela „Petrohemija”. Ja sam počeo da se takmičim u vreme korone i osvojio dva poslednja takmičenja.

(Pančevac/J. Filipović)

Naš gost pronalazač Negoslav Milivojev

NAŠ GOST ĐORĐE DRAGAN: Ljubav, znanje i prirodni sastojci stvaraju dobro vino