Stari buvljak kao svojevrsni sajam nauke i tehnike
Romani Milana Kundere i Jelene Bačić Alimpić, el-pi ploče grupe „Strenglers” i Vesne Zmijanac, stripovi „Dilan Dog” i „Alan Ford” i razni „Mikijevi” i „Politikini” zabavnici…
Pa onda, koliko ti pogled seže u daljinu, brda i planine od kozmetike i garderobe, od novih i lepo upakovanih do prašnjavih i
nazovipolovnih primeraka.
O tehnici da i ne govorimo – od raznih brusilica, lemilica, drndalica i drugih mašina, preko nebrojenih šrafova, šrafcigera, francuskih i kojekakvih ključeva koji otključavaju svaku bravu, do blinkera za pecanje, svakojakog alata, miksera, fenova za kosu, kosačica, (pra)starih kabastih monitora, foto-aparata „idiota”…
Što bi rekao jedan sugrađanin: pravi sajam nauke i tehnike, jer ono što se može naći na pančevačkom starom buvljaku teško je videti negde drugde na jednom mestu.
Pri tome, svake nedelje pre podne tamo je za male pare moguće kupiti razne skalamerije, ali i mnogo toga kvalitetnog.
Treba samo odvojiti nekoliko sati i krenuti u lov i, naravno, cenkanje jer je to sastavni deo folklora zvanog stari buvljak.
Ovo mesto je definitivno jedno od prepoznatljivih pančevačkih obeležja, za neke nažalost, a za neke bogami i na sreću.
Oni prvi kao razloge za takvo mišljenje navode ruglo i prljavštinu koja se širi na sve strane svake nedelje ujutro.
Međutim, drugi tvrde da se na toj nesvakidašnjoj divljoj pijaci na otvorenom mogu naći ne samo bagatelne drangulije već i pristojna roba, pa čak i kvalitetnija nego u prodavnicama, za neuporedivo manje para.
I zaista, sam pogled na stari buvljak podseća na scene haosa u kojem se živi na ivici egzistencije po zaostalim afričkim i azijskim zemljama.
Roba razbacana bez ikakvog reda i poretka, masa ljudi juri na sve strane kao u mravinjaku, a zaglušujuća buka i galama ozbiljno prete bubnim opnama.
Verovatno je to odraz surove realnosti napaćenog društva, osakaćenog raznim pogrešnim politikama i neuspelim tranzicijama.
Mnogi na mestu koje počinje kod pruge na Misi i proteže se kao pantljičara duž Bavaništanskog puta maltene svake nedelje pokušavaju da prežive tako što za neku siću raskrčmljuju nepotrebne stvari iz kuće i odakle sve ne.
S druge strane, kupci su u potrazi za jeftinom robom najšireg mogućeg asortimana iz raznoraznih pobuda – jedni zbog nemogućnosti da to kupe u skupim prodavnicama, drugi samo da „pare oči” jer su totalno švorc, treći kako bi ispunili nedeljno jutro u jedinstvenoj pijačnoj atmosferi…
I tako se svakog nedeljnog prepodneva sa obe strane druma koji vodi ka Starom Tamišu i Dolovu raznovrsna roba širi u nekoliko krakova – od Ulice Stevana Šupljikca, s jedne, i Prvomajske, s druge strane, do Bavaništanskog puta, gde improvizovane tezge pokrivaju svaki raspoloživi pedalj i protežu se koliko god pogled nosi.
Nepregledna kolona se kreće u mimohodu i „vreba” šta je sve izloženo (bolje reći – položeno).
Ima tu svačega starog, ali i ganc novog, što uz malo strpljenja može da se „ulovi” za nepojmljivo malo para.
A ponuda se kreće od igle pa doslovce do lokomotive, koja se jedva probije prugom.
Jedva, jer roba zatrpa i same šine, kuda vozovi tek povremeno (za razliku od nekih prohujalih vremena) prolaze ka stajalištu Vojlovica i fabrikama u južnoj zoni.
I to je od praskozorja pa do nešto posle podneva jedno od najživljih mesta u galaksiji: trange-frange trgovina cveta na sve strane, uz obaveznu viku, ciku, buku i neizbežno cenkanje.
S jedne strane su prodavci, koji nisu baš orni za razgovor sa „sedmom silom”.
Ne samo da su nepoverljivi već su pomalo i agresivni jer misle da im neko radi o glavi i želi da im, kako jedan od njih kaže, „uvali kosku”, pa nije dozvolio čak ni da mu se fotografiše „izložbeni štand”.
Jednostavno ne žele da se prikazuju – da li zbog sramote što su uopšte tu ili pak zbog robe sumnjivog porekla.
Oni koji nešto i progovore uglavnom kukumavče kako jedva za jedno
prepodne zarade za kifle, a jogurt je već problematičan.
Kažu, kada im ostane „crvena”, mogu da nakrive kapu.
Jedan od njih, sugrađanin Jovan (66), pristao je na razgovor za medije, ali ipak prezime nije želeo da obelodani.
Kaže da je svake nedelje tu oko četrdeset godina i dolazi najkasnije u 5.30, kako bi ugrabio solidno mesto.
Ovog puta je robu nudio na udarnoj lokaciji, nadomak pruge.
Cene su, kaže, čista rasprodaja, pa je tako ogroman fen za kosu davao za 300 dinara, lepo upakovanu mašinu za mlevenje mesa za 1.500, polovni mobilni telefon za 600, a za 100 dinara je nudio stripove, koje je na vrhu gomilice predvodio kultni „Dilan Dog”, i to u epizodi „Ubica veštica”.
Jovan ističe da je ovog puta prodaja bila mršava zbog kiše, a svaki dinar mu mnogo znači jer živi od socijalne pomoći.
Kupci su, kao što je rečeno, od svakojakih fela.
Dolaze sami, s prijateljima, a ima i onih koji vole porodično, kao na primer Papići: tata Slaviša, mama Jovana i njihov sedmogodišnji sin Simon, a ponekad im društvo pravi i trinaestogodišnja ćerka Petra.
– Dolazimo svake nedelje jer je ovde doslovce sajam nauke i tehnike, pa možeš da nađeš kvalitetnije stvari nego na novom buvljaku. Ovog puta smo sinu pazarili igračke lego, a uzeli smo i sekiru i crevo za baštu. Inače, svejedno je da li dođeš ranije ili kasnije, jer su prodavci tada popustljiviji kada je reč o cenkanju, ali ako dođeš između, to jest u špicu, onda je prilično teško očekivati da će ti oboriti cenu. Treba se pogađati jer početna cena nikada nije realna, već je prilično naduvana. Za obilazak je potrebno minimum dva sata. Dobra fora je da, ako želiš nešto kvalitetno, onda dođeš ovamo i nađeš to polovno veoma povoljno – kaže Slaviša.
Njegov sin Simon najviše voli metalne autiće, koje ovde pronalazi u velikoj količini, a mama Jovana je kupila baš dobre rukavice za 200 dinara.
– Dešava mi se da u toku nedelje zamislim nešto i to posle nađem na starom buvljaku. Naravno, nekada i ne bude tako – kaže ona.
I Pančevka Ivana Poturalić navrati na buvljak svake nedelje koliko god joj vreme i vremenski uslovi to dozvole, a ovog puta je došla s prijateljicom.
– Moram da kažem da ovde ima veoma kvalitetne robe za smešne pare, naročito ako se zna šta se sve prodaje po prodavnicama. Primera radi, kupila sam odlične pantalone za 300 dinara, neke igračke za decu, pa kremu koja bi koštala i petnaestak puta više, a platila sam je 200 dinara. Sve je original, gledam da je u roku, da je novo i nekorišćeno. Najviše volim stvari za kuću, konkretno neki komad nameštaja, koji kasnije eventualno obojim i dodam mu neki detalj. To mi je najdraže, jer onda budem i kreativna. S druge strane, volim i kozmetiku. Dolazim malo kasnije jer ne želim da mi buvljak bude obaveza i ne rovarim mnogo, već gledam šta mi se dopadne iz ptičje perspektive i to što ulovim, ulovila sam – kaže Ivana.
I tako otprilike izgleda jedno karakteristično prepodne na starom buvljaku.
(Pančevac/J. Filipović)
SRPSKI BUVLJAK NA FEJSBUKU IMA SVEGA Dečje igračke uvek nađu kupce
