Najbolja srpska atletičarka svih vremena osvojila je sve što se moglo osvojiti i nedostaje joj samo još olimpijsko zlato, koje će juriti u Parizu 2024. godine, koje bi bilo kruna veličanstvene karijere.

Prošla sezona i osvajanje prvog zlata na Svetskom prvenstvu na otvorenom daje optimizam da će i olimpijsko zlato zasijati oko Ivaninog vrata u Parizu.

Povodom predstojećih velikih planova, Ivana je dala ekskluzivan intervju za Telegraf.rs u kojem je pričala o ambicijama i pripremama za najvažnije takmičenje gde je ultimativni cilj zlato u Parizu, otkrila je kako izgleda običan dan kraljice srpske atletike, ali i ono što retko čini, ispričala je i neke detalje o svom privatnom životu i bitnim životnim odlukama.

View this post on Instagram

A post shared by Marko Vuleta (@marko_fitt)

Šta bi rekla Ivana, ko je zapravo Ivana?

– Borac, žena svesna prolaznosti vremena i svojih nesavršenosti – počela je Ivana u intervjuu za Telegraf.

Šta bi ova Ivana rekla 10-godišnjoj Ivani?

– Kada napravi izbor za koji smatra da je predodređena i koji je u potpunosti ispunjava, onda nema kompromisa i ne sme biti straha od teškoća i sopstvenih ograničenja jer to postaju onda izazovi i inspiracija. Tamo gde je strah – tamo je cilj.

Koja tri dana u životu možete da izdvojite kao stubove svega onoga što jeste?

– Dan kada sam se rodila (hvala majko, hvala tajo) kada sam krenula sa atletikom, prvi neuspeh sa 15. godina.

Svetsko zlato, dva svetska dvoranska zlata, dva evropska zlata, tri dvoranska evropska zata, pet zlatnih u Dijamantskoj ligi – da li je ultimativni cilj zlatna medalja na OI?

– Apsolutno. Ceo moj fokus za 2024. je samo na osvajanju poslednje zlatne medalje koja mi nedostaje. Svesna sam svojih prednosti koje godine i iskustvo nose i sasvim opravdano se oslanjam na to kao najbolje saveznike da bih to postigla. Pored tima sa kojim radim i uz koje sam ostvarila sve do sada.

Na koji skok i momenat u karijeri prvo pomislite kada zamislite najveću sreću?

– Neopisiva je sreća da sam više puta, prvi put osvajala neke od zlatnih medalja i svaka koja bi se desila opet bila je vredna ponosa i divljenja ali prva seniorska, iako bronzana sa Svetskog prvenstva u Moskvi 2013. je bez premca. Trenutak koji je bio potvrda nečemu iz proslosti i neki nov početak bez ikakvog obećanja ili predstave u tom trenutku o verovatnoći da će/kada će se to opet ponoviti.

Najteži trenutak u životu? Nešto što vam je možda promenilo filozofiju u jednom momentu, put kojim ste zacrtali da idete?

– Sport me je naučio da imam prava da proslavim ali i da tugujem posle takmičenja ali dan, dva. Sve brzo prolazi i neophodno je prebaciti fokus na ono sledeće, opet i opet. Filozofija koju imam u životu je samo prenesena i na ovu sferu života ali sve je vrlo usko povezano. Poverenje u svakom odnosu, jasan cilj, doslednost, i naravno nikada ne zaboraviti da uživam u celom procesu. To je bio i prvobitan osećaj koji me je obuzeo kada sam počinjala i ni nakon 25 godina treniranja i takmicenja, nisam sebi dozvolila da bilo šta drugo postane bitnije od toga.

Kako balansirate privatni i profesionalni život? Ipak je bavljenje sportom veliko ulaganje vremena i žrtva koja se mora podneti za uspeh.

– Svako od nas svesno pravi izbore u životu, svaki izbor sa sobom nosi i određenu cenu i uslove. Atletika je bila isključivo moj izbor, tako i sve ono sa čime sam se susretala skoro tri decenije. Ja, ali i moja porodica, prijatelji, partneri. Podrška i razumevanje svih njih je bila ključna, da bih ja ostvarila svoj maksimalan potencijal. Bilo je jedino bitno da niko ne pomisli da bolje od mene zna šta je bolje za mene kao i šta će me kao osobu ispuniti.

Možete li da nam opišete jedan radni dan svetske šampionke? Kako to izgleda kada se pripremate za trening i ono što ćete raditi na treningu?

– Volim dan da iskoristim maksimalno jer odlazim na spavanje između 21 i 22 sata pa tako ustajem između 5 i 6 sati. Ako vreme dopušta, u dvorištu uz tišinu i uz kafu volim da zapisem nešto i pročitam knjigu bar 30 minuta, posle čega se spremam za trening ako je pre podne. Vožnja ili šetnja do parka sa psima, spremam kod kuće sve obroke koje jedem u toku dana i koji su isplanirani u odnosu na težinu treninga tog dana. Ne započinjem trening ukoliko ne znam unapred sve, do tančina šta se radi jer mi je mentalna priprema najvažnija da bi kvalitet treninga bio koji je neophodan.

View this post on Instagram

A post shared by Ivana (@ivanaspanovic)

Da li ima nešto za čim žalite u privatnom ili poslovnom životu, nešto što bi želeli da popravite ili da učinite u nastavku?

– Iako razumem javni interes, privatan život sam se uvek trudila da bude privatan ali, kako se Marko i ja razvodimo, oboje se suočavamo sa vrlo emotivnim periodom jer oboje smatramo ovo zajedničkim neuspehom. Potreban nam je oboma lični prostor i poštovanje intime kako bi se oboje, što brže i bezbolnije vratili mirnijim tokovima života. Ne želimo ni jednog trenutka da poreknemo ljudske vrednosti jednog u odnosu na drugog, u brak smo oboje ušli sa istim željama i potrebama, koje su se, uz obostrane lične ambicije, poglede na budućnost, prioritete i izbore promenili u različitim pravcima. Na ovu temu se više nećemo obraćati.

– Različite situacije prate i odabir muzike. Volim da slušam klasičnu muziku kada mi je potrebno da se umirim, pred takmičenje volim miks rok, pop, dance, stare ali i trenutne hitove ali je pokojni Đoka Balašević neko koga slušam nevezano od raspoloženja ili prilike, za mene su njegove pesme vanvremenske i u njima uživam najviše.

View this post on Instagram

A post shared by Ivana (@ivanaspanovic)

Da niste postali atletičarka, koji je drugi pravac kojim bi možda vaš život išao?

– Ako bi bio drugi sport, nastavila bih sa rukometom. Van sporta, sportska psihologija i menadžment, preduzetništvo. Sve sem rukometa u ovom trenutku stoji samo na čekanju dok je profesionalni sport u toku.

Kakva je ishrana jednog vrhunskog sportiste? Da li možete ponekad da „varate“ sa hranom i ako možete, šta je to što najviše volite od „nezdrave“ hrane?

– Koliko god težila da se približim perfekcionizmu i takvom pristupu sportskoj karijeri, na kraju se oslanjam na potrebe tela i na osnovu toga kreiram i ishranu. Posle dugih sezona, volim da se počastim domaćim palačinkama od kinoe i namazima koje pravim, a ukusima podsećaju na nutelu, i krem od pistaća – bez izuzetka. Šećeri su moja slaba tačka, kada je ishrana u pitanju.

Savet devojčicama koje bi volele da postanu svetske šampionke u skoku udalj?

– Da se zabavljaju. Da istražuju u čemu su najbolje, prikupe sto više znanja i praktičnih trikova kojim mogu da se posluže i prave napredak. Da poštuju rad svih ostalih u istoj meri koliko poštuju i cene svoj.

Koju boju zamišljate kada vam neko kaže reč „sreća“, a koju kada vam kažu reč „tuga“?

– Tirkizno zelenu/plavu za mir i sreću dok me jesenji tonovi uvek asociraju na prolaznost vremena, što mi, kao i većini, verovatno izaziva neku dozu tuge.

Šta je Ivanin recept za sreću?

– Apsolutna iskrenost prema sebi i drugima. U slučaju bliskih i dragih osoba, opcija je nekada prećutati ako nisam sigurna kako će je doživeti a u slučaju da zatraže moje mišljenje, istina je jedina konstanta koje se držim.

(Pančevac/Telegraf.rs)