U drugoj sedmici mnogi će početi da sumnjaju da se bombardovanje neće tako brzo završiti. Na početku su mnogi verovali, i uz pomoć medija ohrabrivača ratovanja svake vrste i uz pomoć tajnih propagandnih podmetanja, da će NATO podviti rep kada bude shvatio da imamo jaču vojsku nego što su njihovi glupi špijuni mogli da otkriju i kada budu uvideli kakav jak duh ima ovaj dični srpski narod.

Ali i oni koji su s dobrim razlozima pretpostavili da će nas zadesiti bombardovanje i pre nego što je ono počelo teško su mogli zamisliti kako će izgledati sve što će nas zadesiti. Jer kako već napisa Pekić: „Mi znamo kuda idemo, ali ne znamo šta će nas tamo zateći.”

29. mart – ponedeljak

Na ekranu Televizije Pančevo smenjivali su se natpisi „Opasnost” sa crvenom tačkom i „Prestanak opasnosti” sa zelenom tačkom. Na sreću gađanja Pančeva i obližnjeg područja prethodne noći nije bilo. Ulice su i dalje bile skoro sablasno puste pod niskim prolećnim suncem. Autobusi su ipak saobraćali, bar kada bi se oglasila sirena za prestanak opasnosti, osim za Vršac i Dobricu.

Štab civilne zaštite je oglasio veliki uspeh – na području Pančeva je nahvatao šest radio-lokatora koji su navodno navodili NATO avione na željene ciljeve. Tonac Televizije Pančevo je svoje kolege novinare ubeđivao da se vidi malo crveno svetlo između dva tornja pančevačke Uspenske crkve. Kroz dvogled je stvarno nešto crveno svetlucalo, bogzna šta, a pritom je bilo nejasno šta će na tom mestu lokator. Tonac je na primedbu da je teško poverovati da je ovaj „crkveni objekat” meta odgovorio da se tu nalazi, u stvari, pokazivač pravca prema južnoj hemijskoj zoni (!). Tragali su tada uplašeni ljudi za njima i oko svojih kuća, bojeći se da ne budu mete ako ih ne uklone. Bili su lokatori i kapisla za balkanske špijune da krenu u lov za izdajnicima i petom kolonom. Navodno su čak i zvanični organi jednom građaninu na Sodari, čiji je prozor bio okrenut prema gradu, upali u stan pošto su revnosni građani primetili da se kod njega pali i gasi svetlo. Teorija nekih novinara s Televizije Pančevo je bila da su to verovatno znaci upućeni devojci čiji pendžer je okrenut ka njegovoj zgradi, a ko zna, možda je to bilo samo neko malo dete za koje je bilo atrakcija da izmara prekidač.

Ipak, za mnoge su i do dan-danas lokatori ostali stvarni. Možda su u njih stvarno i verovali neki mastiljari po opštinskim štabovima narodne odbrane koji su godinama dobijali platu da bi čitali skripte o potrebi budnosti prema narodnim neprijateljima i koji su u rukama držali jedino pušku M-48, a možda čak ni nju. Što se tiče saznanja o avijaciji, po svemu sudeći su zamišljali da pilot s naočarima i kapom obloženom krznom viri preko ivice kabine, te kada vidi lokator, istovari ubistveni tovar. Narodu je ipak lakše oprostiti, bar ponekad, jer bilo je teško snaći se u tom vremenu – u osećaju bespomoćnosti jer na ovog neprijatelja ne možeš da zapucaš, u strahu za živote dragih ljudi i svih drugih ljudi, u uverenju da NATO čini zločin, ali uveliko i u gnevu, tada odloženom, zbog neodgovornosti, lopovluka, gluposti i beskrupoloznosti i naših.

Uveče u 17 časova u Uspenskom hramu održan je moleban Presvete Bogorodice za prekid rata i spas naroda.

Čelnici grada, gradonačelnik Srđan Miković i predsednik Izvršnog odbora Srđan Tomić, posetili su svoje sugrađane u jednom skloništu na Kotežu.

U ranijim večernjim satima, kako je javila TV Pančevo, gađani su „ciljevi severno od Pančeva”, što je bila šifra za vojne ciljeve u tom području.

Javna rasveta je bila uključena u gradu, nezvanično, Okružnom štabu takav nalog izdale su više vojne vlasti.

(Pančevac / Nevena Simendić)

Feljton: Hronologija bombardovanja Pančeva (1)

FELJTON: Hronologija bombardovanja Pančeva (2)