Situacija u Deliblatskoj peščari sada je stabilnija. Posledice požara tek se sagledavaju – uništena su brojna staništa divljih životinja. Nakon nadljudske borbe protiv plamena, meštani i lovci iz Grebenca i okolnih mesta počeli su novu bitku: spasavanje divljači od žeđi i gladi u sprženom ataru.

Dok se miris paljevine još uvek oseća u vazduhu, divljač koja je uspela da pobegne pred vatrom ostala je bez prirodnih izvora vode i hrane. Na ogoljenim terenima suša sada predstavlja podjednako veliku pretnju kao i plamen.U akciju pružanja pomoći odmah su stupili lokalni meštani i lovci. Cisterne, prikolice i posude od 300 litara svakodnevno se dovoze na teren kako bi se napravila improvizovana pojilišta. U ovim teškim uslovima, sloga i brza reakcija zajednice pokazale su se ključnim.

„Kod nas u sekciji ima oko 100 lovaca. Pa sad tako kad su suše, pogotovo sad kako je bio i ovaj požar, kad životinje gube svoja staništa, mi se trudimo da pravimo što više pojilišta, da nosimo vode, hrane… Hrane koliko-toliko imaju, ali vode jako malo ima. Evo kako možete da vidite, kopamo rupe, ukopavamo ove plastične posude i tu sipamo vode. Juče smo uradili još tri ova veća pojilišta, a preljuče smo na jedno desetak mesta nosili one male kace po 50 litara što stane u njih“, kaže George Borga, predsednik Lovačke sekcije Grebenac.

Tragovi u pesku potvrđuju da životinje već dolaze na nova pojilišta. Kako bi im se omogućio potpun oporavak u ovoj krizi, puške su potpuno utihnule, a prioriteti na terenu iz korena su se promenili.

“Skupili smo se ovde da koliko možemo da izađemo, što bi se reklo, divljači u susret sa ovim pojilišta. Kasnije ćemo i sa hranilištem da krenemo u akciju neku da bi mogli da dohranjujemo koliko možemo što se nas tiče. U našem lovačkom udruženju, konkretno Lovačkom udruženju „Bela Crkva“, koliko sam obavešten i Lovačko udruženje „Vršac“, svi su obustavili lov“, kaže Leonidas Mazaran, lovac iz Grebenca.

Privremena zabrana lova i improvizovana pojilišta daju divljači šansu da preživi najteži period. U najtežim trenucima za ovo zaštićeno prirodno dobro, čovek i priroda ponovo su postali saveznici. Dok se staništa polako ne oporave, ovi neumorni ljudi ostaju na terenu – da napoje, prehrane i sačuvaju živi svet koji u ovom teškom period zavisi od njihove dobrote.

(RTS)