I to je Pančevo: Večita čuda na ulazu

Večita

Tama li je ili svetlo? Vidimo li kako treba, kako nas vide?
O tuđim potrebama možemo do kraja sveta.
A koliko su zadovoljni nama trebalo bi da je njihovo.
Mišljenje. Disperzivno.
Vera protivu racionalnosti. Večita frka.
A mi udaramo kontru samokontroli.
Popuštamo, znajući da to za nas ne valja.
Da igra drugima, koji ne znaju ni da se fino zezaju.

Čuda

Uzdrhtalost radi nekoga, češće radi ideje o toj osobi.
Lepo je to, čak i u realnom svetu, donekle.
Vreme prolazi izmaštano dobro.
Do trenutka gole istine.
Poraza, zbog očiglednih, a neverovatnih činjenica.
Stupa totalno rasulo; ili se sve samo rasulo.
Popravljivo. Ume stvarnost da teče i u kontra smeru. Nisu to čuda.

Na ulazu

Super je prihvatanje bilo kakvih likova koliko im odgovara.
Niko se ne buni.
Dobro je „uvaljivačima”, izgleda da je i nama.
Iako je to neprirodno.
Takva blud, takvo lutanje…
Bučno postane kada krene žurka.
Ubrzo glava mora da nađe mir.
I kaže – „Stop!” – na ulazu.

(Pančevac / Siniša Trajković)

I to je Pančevo: Apstraktna veličina zagrljaja