Sportski centar Fudbalskog saveza Srbije u Staroj Pazovi ovih dana okupio je najbolje mlade fudbalere Srbije. Među njima su i četvorica igrača FK Železničar Pančevo – Aleksa Kuljanin, Janko Jevremović, Uroš Tegeltija i Nemanja Vidojević.

Za neke je ovo prvo iskustvo sa U21 selekcijom, dok su drugi već prošli kroz mlađe reprezentativne kategorije. Zajedničko im je zadovoljstvo zbog poziva, ali i svest da reprezentativni dres donosi odgovornost i dodatnu motivaciju za nastavak rada.

Uoči utakmice U21 selekcije Srbije, razgovarali smo sa Nemanjom Vidojevićem, Jankom Jevremovićem i Urošem Tegeltijom o pozivu u reprezentaciju, prilagođavanju novom sistemu rada, njihovim fudbalskim putevima, ambicijama i planovima za budućnost.

Kako se osećate sada kada ste ponovo sa reprezentacijom Srbije?

Nemanja Vidojević: – Osećam se odlično. Naravno, velika mi je čast što sam ponovo dobio poziv u reprezentaciju Srbije U21. Lep je osećaj biti ovde i predstavljati svoju zemlju.

Nemanja, poziv je stigao praktično u poslednjem trenutku. Gde si bio kada si saznao da dolaziš u reprezentaciju?

– Imali smo trening u Pančevu, završio sam trening, otišao kući i gledao film. U tom trenutku me je pozvao šef Radomir Koković i rekao mi da ću dobiti poziv, da ću ići i da dam 100% sebe. Posle toga me je pozvao i sportski direktor Bojan Šaranov i zvanično mi potvrdio da idem. To veče sam stigao u Novi Sad, a već sutradan smo imali trening, pa smo stigli u Staru Pazovu.

Ovo ti nije prvi put da si sa U21 reprezentacijom, bio si i u martu. Koliko je sada lakše kada poznaješ sistem rada i veliki broj igrača, i pored toga imaš još trojicu saigrača iz kluba?

– Prošli put mi je bilo posebno, jer je to bio prvi poziv za reprezentaciju u karijeri. Bio sam stvarno presrećan i dugo sam čekao taj poziv. Tada sam bio sa Urošem Tegeltijom, samo smo nas dvojica iz Železničara bili, ali sam poznavao gotovo celu ekipu, još iz mlađih kategorija i kroz domaću ligu. Sada nas je četvorica iz kluba i naravno da mi je drago zbog toga. To pokazuje da se u Železničaru dobro radi i da rezultati dolaze kao posledica tog rada.

Uroše, ti si prošao kroz više reprezentativnih selekcija. Sećaš li se prvog poziva?

– Mislim da sam imao 16 godina kada sam prvi put dobio poziv za U17 selekciju. Bio sam stvarno iznenađen i mnogo mi je značilo. Kasnije sam dobijao još poziva, što mi je bio znak da dobro radim i da treba samo da nastavim istim putem. U početku je bilo teško upoznati sve nove igrače i trenere i prilagoditi se sistemu rada, ali sam se vremenom navikao i sve je krenulo kako treba.

Koliko je teško za kratko vreme upoznati nove saigrače i prilagoditi se drugačijem sistemu igre?

– Problem može da bude kada ne poznajete igrača dovoljno dobro i ne znate njegove karakteristike. Zato su okupljanja važna i baš zbog toga smo većinom 14 dana tu da se bolje upoznamo kao ljudi i kao igrači.

Janko, za tebe je ovo prvi poziv u U21 reprezentaciju. Imao si priliku u prethodnom klubu da sarađuješ sa Gordanom Petrićem, a poznaješ i selektora Batu Mirkovića, koliko ti to znači?

– Da, ovo mi je prvi put da igram za mladu U21 reprezentaciju. Imao sam priliku da sarađujem sa Gordanom Petrićem kada sam išao na prve pripreme sa prvim timom Partizana. Prošao sam mlađe reprezentativne selekcije, od U17, U18 i U19, ali do sada nisam imao priliku da igram za U21. Što se sistema tiče, mislim da smo svi elitni igrači, da svi zaslužujemo da budemo ovde i da ne treba da nam se ispriča nešto dva – tri puta, već možemo brzo da odgovorimo na zahteve novog sistema.

Kada govorimo o reprezentaciji, da li mislite da ova generacija može jednog dana da bude osnova A reprezentacije Srbije i da nasledi sadašnje A reprezentativce?

Janko: – Mislim da možemo da ih nasledimo. Ima tu još nekoliko igrača koji su trenutno u A timu, i svi kada bi se sklopili i kada bi se sve kockice složile, mislim da bi to bila dobra ekipa.

Nemanja: – Mislim da ima mnogo talentovanih igrača. Imamo skoro godinu dana da radimo i da se uigravamo, a sigurno će biti i još par okupljanja. Uz dobar rad i razumevanje, mislim da možemo da napravimo ozbiljan rezultat.

Uroše, u reprezentaciji je veliki broj igrača kako iz Crvene zvezde, Partizana, tako i onih koji igraju u inostranim klubovima. Kako se svi uklopite kada obučete nacionalni dres?

– Mislim da je najvažnije da budemo zajedno, da napravimo dobru atmosferu i da funkcionišemo kao tim. Samo iz toga mogu da se vežu uspesi. Nije važno iz kog kluba ko dolazi, nema peckanja, već se trudimo da sve što bolje dočekamo i prihvatimo, i pomognemo im da se što pre prilagode sistemu.

Kakav je osećaj kada izađete na teren i čujete himnu „Bože pravde“?

Janko: – Osećaj je stvarno neverovatan. Sećam se prvog puta kada sam bio ovde, pre pet godina. To je nešto posebno, naježim se u tom trenutku. Nisam dugo bio pozvan za reprezentaciju, oko tri godine, i sada, pre pet dana, taj osećaj je bio neverovatan, kao da sam prvi put doživeo to.

Nemanja: – Velika je privilegija i čast igrati za reprezentaciju i osetiti tu čar kada se izlazi na teren i kad kreće himna. To je zaista neverovatan osećaj.

Ko su vam fudbalski uzori iz A reprezentacije Srbije koji igraju na vašoj poziciji?

Nemanja: – Nemam baš jednog idola, ali kada govorimo o reprezentaciji Srbije, posebno volim da gledam Nikolu Milenkovića. Njega pratim i preko TV-a, on mi je svojevrsni uzor na toj poziciji.

Janko: – Promenio sam dosta pozicija. Ranije sam uglavnom igrao na krilu i više u napadu, a sada sam više u poslednjoj liniji. Učestvujem i u organizaciji napada i za sada mi odgovara. Dobro se osećam na toj poziciji i ne bih ništa menjao. Što se tiče reprezentacije, Dušan Tadić mi je dugo bio uzor, a u poslednje vreme i Lazar Samardžić.

Uroš: – Iskreno, nisam puno pratio ovu moju poziciju, ja uvek igram napad, tek skoro sam počeo da budem bek. Voleo bih da jednog dana imam karijeru i uspehe kakve je imao Branislav Ivanović.

Kako vidite sebe u narednih nekoliko godina i koliko vam pozivi za reprezentaciju daju samopouzdanje i za bolje igre u klubu?

Janko: – U fudbalu ne možete mnogo toga da planirate, sve se brzo menja. Meni se, na primer, status promenio za dva i po, tri meseca, i to nešto što nisam planirao niti očekivao. Zato zaista ne znam šta će doneti naredni period. Najvažnije je da budemo zdravi i bez povreda.

Uroš: – Iskreno se nadam da ću biti zdrav i da će mi se, uz Božju pomoć i dozu sreće, ukazati prilika da napravim iskorak u karijeri. Voleo bih da ostanem isti čovek kakav sam sada – vredan i radan. Mislim da je to jedini pravi put do uspeha u fudbalu. Porodica mi je jako važna, imam brata blizanca sa kojim se redovno čujem i dopisujem, volimo da savetujemo jedan drugog i da kažemo šta ne valja. Znači mi puno njegovo mišljenje. Telepatija između nas postoji, osetim kada je nervozan i znam tada da ga pozovem i da razgovaramo.

Nemanja: – Imao sam dosta oscilacija od kad sam došao u Železničar. Bio sam i na dvojnoj registraciji i nisam se odmah pronašao u klubu. Poslednjih godinu dana, sve je krenulo uzlaznom putanjom, od kad je počela nova sezona. Mislim da sam trenutno u najboljoj formi, u mojoj dosadašnjoj karijeri i poželeo bih da ostane ovako sve dobro, bez povreda i da budemo zdravi.

Mnogi veliki klubovi kada potpišu mladog igrača, pošalju ga na uigravanje u neki drugi klub. Zbog čega igrači tragično shvataju tu dvojnu registraciju?

Nemanja: – Iz mog iskustva, na početku mi nije bilo lako jer nisam bio u timu u kojem sam želeo da budem. Bio sam razočaran, osećao sam se kao da sam odbačen, ali sam to prihvatio. Shvatio sam da će mi iskustvo u drugoj ligi mnogo značiti, iako je nivo takmičenja bio drugačiji. Znao sam da ću napredovati i tako je i bilo. Kada sam se vratio, bio sam, 30–40% bolji igrač nego ranije.

Janko, tvoj fudbalski put je imao dosta uspona i padova. Kako danas gledaš na period nakon odlaska iz Partizana?

– Sve to danas gledam kao jedno iskustvo iz kojeg sam, iz negativnog, izvukao nešto pozitivno. Bilo je mnogo oscilacija i nije bilo lako, ali sada se sve to vratilo na naplatu. Svaki trening sam se trudio, i mislim da se sav taj trud konačno isplatio.

Bio si i u Kolubari. Kako si doživeo taj period?

– Bio sam tamo pola sezone. Bio je to težak period, ali istovremeno veoma važan za moju karijeru. Nisam to doživeo kao kaznu ili razočaranje zato što igram u tom klubu. Posmatrao sam to kao jedan korak ka uspehu i priliku da se razvijam u sjajnog fudbalera u seniorskom fudbalu.

Uroše, šta ti je bilo najteže kada si prešao u seniorski fudbal?

– Najviše mi je bilo teško da se prilagodim stilu igre, brzini i intenzivnosti na terenu. Međutim, imao sam dobre saigrače i stručni štab koji su svakodnevno razgovarali sa mnom i pomagali mi da iz dana u dan budem bolji. Sada sam tu gde jesam zahvaljujući njima.

Kako biste opisali sebe kao fudbalere?

Uroš: – Rekao bih da sam uporan, da nikada ne odustajem, da sam brz i pametan igrač. Ne volim mnogo da pričam o sebi, više volim da drugi govore o meni.

Janko: – Slažem se sa svim što je Uroš rekao. Mislim da je najvažnije da uvek damo maksimum, da se trudimo i da nikada ne odustajemo. Naš kvalitet i rad će doneti rezultate.

Nemanja, šta bi ti rekao, kakvi su Janko i Uroš kao igrači?

Nemanja: – Otkako je Janko počeo da igra „šesticu“ u našem timu, veoma je ozbiljan na toj poziciji. Mnogo je napredovao u defanzivi, što ranije nije bila njegova glavna karakteristika. Imao je ofanzivne kvalitete, ali je sada dodao i defanzivni deo igre. A Tegi je neko ko na terenu daje 100% sebe. Isto je i na svakom treningu, čak i kada ne igra. Trenirao sam sa njim i kada nismo igrali i uvek je davao maksimum. Sada je već standardan u timu i to potpuno zaslužuje.

Za kraj, kakvu muziku slušate i šta se pušta u svlačionici kada se pobedi?

Nemanja: – Slušamo praktično sve – od repa do narodne muzike. U svlačionici se može čuti svašta, od popa do narodnjaka. Volimo nešto brzo, malo pop, malo folk. Ima i starijih igrača, pa se nekada prilagođavamo i njihovom ukusu.

(Pančevac/FK Železničar)