Uskliknusmo s ljubavlju: Kako je Pančevo obnovilo Svetosavsku akademiju

Valjda zbog bojazni od susreta s još nepoznatim, autor teksta „Usklinusmo s ljubavlju“, koji je 1990. godine izveštavao sa Svetosavske akademije, samo je crkvene velikodostojnike zvao „gospodinima”. Nije tu nedostajalo ni ode ni patetike. A pored toga što je ova „priredba”, održana u Svetosavskom domu, zaslužila da je se podsetimo kao prve održane nakon zaborava iz 1945, vredno je primetiti i eminentnost tadašnjih gostiju, te zato pred Savindan 2026. donosimo izvode iz izveštaja „Pančevca” s tog događaja objavljenog 2. februara 1990. godine.

„I zaista se može reći – uskliknusmo s ljubavlju i pijetetom, progovorismo i zapevasmo rečima koje nam otkrivaju i osvetljavaju prošlost, oslobodismo se nerazuma koji je negirao čitavo jedno područje života narodnog, bez koga se taj život ne može u potpunosti sagledavati ni proučavati; oslobodismo se, izgleda, anatemisanja religije. Dan Svetoga Save, koji je u Srbiji počeo da se slavi davne 1848. godine. Ukinut je kao školski praznik posle oslobođenja 1945. Prvi put otkako je Svetosavski postao Studentski dom, u njegovoj maloj i prijatnoj dvorani, prošle subote, na Dan Svegoga Save (Savindan) održana je svetosavska svečanost posvećena prvom srpskom prosvetitelju i književniku, arhiepiskopu i pomiritelju. Podvižniku i borcu za mir, za razumevanje među ljudima.

Priredba je počela himnom ’Uskliknimo s ljubavlju’, koju je prepuna dvorana na nogama pevala zajedno sa horom „Jovan Bandur”. Potom je protonamesnik, gospodin Milovan Glogovac, pozdravio prisutne, izrazivši zadovoljstvo što je Svetosavski dom tesan da bi prihvatio sve one koji su došli da odlušaju ovu veliku molitvu svecu i prosvetitelju.

O Svetom Savi prvu besedu održao je gospodin Amfilohije Radović, episkop banatski. (…) ‘Ima stvari koje su stare, prastare, ali su savremene; ima ličnosti koje su stare, ali je njihovo prisustvo savremeno. Jedna od takvih ličnosti je Sveti Sava… On nas je ovde sabrao magnetskom snagom sveljubavi, da oslušnemo njegove večne i svevremene poruke’, naglasio je episkop, g. Amfilohije Radović. A onda je besedu, jednu patriotsku, filozofsku, misaonu, elegičnu pesmu u prozi, izgovorio Matija Bećković, akademik, predsednik Udruženja književnika Srbije. ‘Srećan vam praznik’, uzviknuo je Matija, i nastavio: ’Cela srpska zemlja ukrašena je Savinim imenom i Savinim stopama… Sava je zbirno ime našeg naroda. Na jednu glavu skupljena je sva slava prošlosti. On je ukrao sunce Satani i vratio ga Bogu… Zasnovao je srpskoga čoveka, a to je njegova najveća građevina. Naučio je Srbe da ne mrze nikoga i da ne duguju krv nikome… Sava je prvo srpsko dete rođeno kraj biblioteke, u dvoru svog oca…’

I tako redom, zvučali su venci rečenica, poetičnih, refleksivnih, filosofskih, koje su odzvanjale i u onom drugom delu programa, u kome su duhovne pesme Milosavljevića, Arhangelskog, Mokranjca, Tajčevića, Popovića i neke večne narodne melodije izvodili članovi hora „Jovan Bandur” (dirigent Bojana Ivanović Matorkić) i zbor Gimnazije „Uroš Predić” (dirigent Ivanka Todorovski). Svečanost su ulepšali i poetski tekstovi (u stihu ili prozi) Crnjanskog, Čarnojevića, Teodosija Hilandarca, Vesne Krmpotić, Đure Jakšića, koje su izvanredno izgovarali Ružica Sokić, Petar Kralj, Miroslav Žužić, Zoran Dušković i Nebojša Glogovac.”

Autor teksta: novinar Ljubomir Ristanović

(Pančevac / pripremila Nevena Simendić)

Svetosavska akademija – događaj ogromne snage