Gostujući u emisiji Za stolom s Apostolom, proslavljeni reditelj Lordan Zafranović govorio je o svom novom igranom filmu Zlatni rez 42 – Djeca Kozare, mehanizmima zla kojima se bavi decenijama, ali i ličnoj potrebi da se kroz umetnost pokloni žrtvama Jasenovca.
Njegovo bavljenje ovom temom počelo je nakon susreta sa dokumentima i svedočanstvima o logoru, u momentu kada je već bio formiran autor.
„Nisam mogao da shvatim, kada sam video tu postavku i te dokumente, to monstruozno pojedinačno ubijanje i jednu strahovitu sliku o nama ljudima – šta smo mi zapravo. Bilo me je zaista stid što sam te vrste“, kaže Zafranović.
Tada je odlučio da film, koji za njega predstavlja „sveti medij“, posveti analizi zla koje se dogodilo u njegovoj neposrednoj okolini. Polazio je od uverenja da ideologija, propaganda i politika mogu da pokrenu ono najmračnije u čoveku, želeći da istraži trenutak u kojem običan pojedinac postaje zločinac.
„Radio sam filmove da se to zlo Jasenovca više nikada ne ponovi. To mi je bio glavni cilj“, naglašava reditelj.
Fikcija koja razotkriva mehanizam zla
Iako je nastao posle višedecenijskog proučavanja istorijske građe, reditelj napominje da Zlatni rez 42 nije dokumentarno ostvarenje, već savremena drama o mehanizmu zla. Likovi su spoj više istorijskih ličnosti, a fokus je na tome kako rasni zakoni u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj oslobađaju nasilje u čoveku bez straha od kazne.
„Ovaj film je fikcija. On ujedinjuje u jednoj ličnosti nekoliko ličnosti. Ovaj film je zapravo savremena drama o zlu. To je moj pogled na svet danas“, objašnjava Zafranović.
Nasuprot monstruoznosti, autor postavlja apsolutno dobro, oličeno u liku svetog Vukašina, čiji pogled razara sigurnost dželata.
„Imamo strahovito veliko dobro u sebi. Kada bi se to dobro na neki način ujedinilo, bila bi to apsolutna pobeda jedne nove civilization. Moramo da ujedinimo dobro“, poručuje on.
Ljubav i stradanje dece Kozare
Centralna linija filma prati sudbinu dece Kozare, pre svega dečaka Baje i devojčice Zore, kao i Bajin specifičan odnos sa ustaškim zločincem Lovrom. Posebno mesto zauzima Bajino oproštajno pismo Zori, u kojem navodi da je pored nje proživeo najlepše dane, uprkos logorskom paklu.
„Ja sam te ovde, u Jasenovcu, gde je bilo toliko zla, imao pored sebe i tu sam imao najlepše svoje dane. To je izjava koja jednostavno graniči sa bogom“, smatra Zafranović.
Srećnog kraja nema, što simbolizuje i završni motiv noža koji Baja baca ka nebu, a koji se vraća i završava u rečnom mulju.
„Vi ste napravili nož, ne ja. Ja vam ga vraćam da to rešite konačno“, objašnjava reditelj scenu, aludirajući na opasnost da taj nož neko ponovo pronađe.
Umetnički čin i potpuna sloboda
Zafranović film vidi i kao lični čin i oprost srpskim, jevrejskim i romskim žrtvama, poredeći svoj gest sa istorijskim potezom Vilija Branta u Varšavi.
„Ja kao umetnik mogu jedino sam. U ime svog naroda mogu da kleknem samo preko filma i da kažem: ‘Oprostite, molim vas, u moje ime’“, ističe on, upozoravajući na sve prisutniju reviziju istorije.
Iako su se pojavile kritike da je reč o političkom projektu, autor kategorički odbacuje tvrdnje o spoljnim uticajima i cenzuri.
„Nijedan jedini čovek nije došao niti je uticao na mene. Nijedan cenzor nije došao, nijedan čovek da mi kaže da bi nešto trebalo skinuti. Napravio sam ga potpuno slobodno i iza njega apsolutno stojim u svakom kadru. Niko nije uticao – samo ja. Preuzimam maksimalnu odgovornost“, naglašava reditelj.
Projekat je prvobitno ponuđen hrvatskim institucijama i premijeru Andreju Plenkoviću, ali kako odgovora nije bilo, realizovan je uz finansijsku podršku iz Srbije i Republike Srpske.
Odbrana svakog kadra
Govoreći o bogatoj karijeri i saradnji sa velikanima poput Kiša, Kovača i Pekića, podsetio je na uspehe i pritiske koje su pratili filmove Krv i pepeo Jasenovca i Okupacija u 26 slika. Odbijanje da skrati čuvenu scenu u autobusu koštalo ga je, kako navodi, potencijalnog Oskara, ali bi skraćivanje bilo „zločin prema filmu“.
Novi film traje četiri sata i sedam minuta, a reditelj je odbio drastična kraćenja radi lakše bioskopske distribucije.
„Možete bez jedne ruke, pa skinete jednu ruku. Možete bez jednog uha, pa skinete uho. Možete bez jednog oka, možete bez jedne noge – i onda vidite da ste napravili invalida. Neka ostanu ruke, neka ostanu oba oka, inače bi to bilo sakato“, slikovit je autor.
Nakon premijere u Sava centru, Zafranović oseća olakšanje i najavljuje radikalan zaokret u svojoj karijeri.
„Više se neću baviti zlom. Pokušaću da se bavim ljubavlju“, zaključuje reditelj.
(Pančevac/RTS)
