Malo ko zna da su Pančevci prvi izmislili štafetu, pre Kragujevčana. Ali Tito, zauzet susretom sa sovjetskom delegacijom, nije hteo da je primi – jer 1945. još nije shvatio da se od nje može napraviti još jedan ritual u slavu „najvoljenijeg sina naših naroda”. Ali uskoro će mnogi omladinci sanjati da je ponesu ili bar da učestvuju na sletu na Stadionu JNA, ako ni zbog čega drugog, zbog izostanaka iz škole i druženja s vršnjacima iz cele Juge.

„Na čelu veličanstvene povorke nalazili su se ljudi obučeni u narodnu nošnju. Za njima je nastupila simbolična Vesna okružena cvetovima. Ona je najavila prolazak kolone mašte.
– Evo je Crvenkapa!’, vikali su mališani.
– Ivica i Marica! … Biljana!’, ushićenju nije bilo kraja.
Pred osetno krupnijim očima dece prolazile su žive šahovske figure, korpa s cvećem, bulke, Snežana i sedam patuljaka, Dan i noć i, na kraju, omiljeni Paja Patak.
(…) Za njima je naišla nepregledna kolona biciklista protkana mališanima sa trotinetima i budućim klizačima na rolšuama. Mali ribolovci nosili su svoj pribor, a devojčice u plavim suknjicama i belim bluzama pobrale su najviše aplauza. Za njima nastupili su najmlađi vežbači i strelci. Puno radosti deci priredili su i mališani s balonima, koje su ispred tribine pustili da lagano odmagle put niskih oblaka.
Na kraju kolone nalazila su se najveća iznenađenja za najmlađe građane. Ona su izazvala živo interesovanje. Prvo je naišla ’krvava kula’. Za njom su prodefilovali mali mornari smešteni u brodu koji je nosio ime ’Mladost’.
Na kraju je najinteresantniji bio ’leteći tanjir’, izrada fabrike aviona ’Utva’, kojim je upravljao pančevački pionir, član odreda selenita.”

Ne, nije ovo tekst o nekoj prethodnici današnjeg BUDI-ja, koji baš ovih dana veseli grad malim klovnovima, žonglerima, mađioničarima… Nije to ni neki novinski članak o nekom davnašnjem Pančevačkom karnevalu. „Veličanstvena povorka mladih” u stvari je izveštaj u „Pančevcu” sa proslave Dana mladosti 1957. godine u Pančevu.

Svakom svoja radost

Ovakve vrste proslava u gradu su nažalost kasnije ukinute, ali su tadašnji propagandisti vrlo dobro znali kako da rituale proslava, posebno Titovog rođendana, pretvore u „naše praznike”. Narod je imao šta da čeka, čemu da se nada, pa i da se raduje. Najveseliji je naravno bio „njegov” rođendan, koji se volšebno pretvorio u Dan mladosti, navodno baš po zahtevu mladih. Vrhunac katarze je bio slet na Stadionu JNA, pre kojeg se, u vazduhu, moglo osetiti uzbuđenje i ustreptalost. Oni stariji od pedeset i kusur godina sigurno se sećaju Marice Lojen, najmlađe srećnice koja je bila poslednji nosilac štafete. Uoči prenosa majke su spremale kiflice, ljudi su kupovali kola-kolu i jupi i pokoje pivce. Komentarisale su se vežbe u porodičnim kružocima ili s komšijama, prstom se na ekranu pokazivao grešnik koji bi ispao iz niza, da bi se uvek na kraju zaključilo da nema uvežbanijih od vojske. Nije se disalo dok je od treme premrli srećnik koji je bio poslednji nosilac štafete drhturavo pred Titom izgovarao čestitku, da bi se svima okupljenima ispred malih ekrana skoro oteo uzdah olakšanja kada bi uspeo da stigne do kraja teksta.

Poseban zgoditak za omladinke i omladince širom Juge predstavljalo je učešće na sletovima. Nije sporno da je kod mnogih postojao i sindrom „Pinki je video Tita” iako mu ni crte lica nisu mogli nazreti na vrhu tribina, ali većina se najviše radovala bar dvomesečnom izostanku iz škole i tulumarenju po Beogradu s vršnjacima.

Nestao je Paja Patak

Ali nije sporno ni da dosta ljudi nije marilo za ove režirane predstave, a da je car go, pokazaće se ubrzo nakon Titove smrti. Čak veštački, štafeta je održavana još sedam godina. U Pančevu će poslednji narodni doček i ispraćaj biti priređen 1986. godine. S obzirom na to da će nam trebati još samo pet godina do početka bratoubilačkog rata i krvavog građanskog rata, grko zvuče reči tadašnjeg sekretara pančevačke omladine Milana Šušnjara, koji se pozvao na bratstvo i jedinstvo kao rešenje „složene društveno-političke situacije” i na „aktivnosti koje će krčiti put znatno boljoj samoupravnoj integraciji privrede i udruženog rada”.

Štafetu je na tribinu doneo atletičar Saša Stoilović, a sa bine ju je dalje odnela Spomenka Bobić, „najbolji radnik-samoupravljač u RO Krznara”. „Privrženost Titovom delu”, kako glasi naslov teksta u „Pančevcu” dokazivala se i popunjenim tribinama na stadionu i programom u kojem su se smenjivali recitatori, kola, horovi, orkestri… Ali Paje Patka nigde nije bilo.

Pančevački prilog istoriji štafete

Po proslavama nismo bili posebni, ali nam je izuzetnost oteta kada je u pitanju izmišljanje štafete. U dva navrata o tome je pisao i „Pančevac”, 1963. i 1976. godine, tvrdeći da su upravo u našem gradu 1945. prvi put u šuplju cev stavljeni pozdravi građana drugu Titu, i to godinu dana ranije nego u Kragujevcu. Iako zvanični istorijski izvori to i ne pominju, teško je poverovati da bi novine „na liniji” smele lagati o takvoj jednoj stvari. I nisu. Ipak smo ih pretekli, mada ne za godinu dana. Naša je do Beograda stigla 1. maja, a njihova 25. maja 1945, zbog čega će im i pripasti slava. Pošto je Centralni komitet Saveza komunističke omladine Jugoslavije doneo odluku da baš 25. maja slavi Titov rođendan, Kragujevčani su predložili masovno omladinsko štafetno trčanje širom Jugoslavije sa idejom da se Titu uruče lepo izrađene palice s porukama za uspešan, dug i zdrav život. Uspeli su da organizuju 12.500 trkača, koji su prešli 9.000 kilometara, da mu predaju devet štafetnih palica i „Plavu knjigu” sa 15.000 potpisa omladinaca iz Šumadije.

Pančevački Mesni komitet KPJ nije imao u vidu Titov novoproglašeni rođendan, nego je odluku da se „maršalu” putem štafete pošalju pozdravi doneo u sklopu priprema za proslavu Prvog maja. „Pančevac” je 1963. pisao da je organizacija nošenja štafete prepuštena najvećim delom SKOJ-u i USAOJ-u s Mićom Josipovićem na čelu, dok će u tekstu iz 1973. za glavnog organizatora biti proglašen agitprop. Ali nije sporno da je štafeta krenula iz Vojlovačke šume, gde je tokom dana organizovan tulum. U palicu dugu 30 centimetara, koju su izradili omladinci iz Fabrike nameštaja „Gaj”, spakovano je pozdravno pismo Titu koje je pre toga pred okupljenim narodom pročitao Dušan Bogdanov Senko, predsednik Okružnog komiteta KPJ. Štafetu je prva ponela Vera Vasić, kasnije Vlajić, radnica iz „Tekstilane”, a na svakih 500 metara na pančevačkim ulicama i na beogradskom putu sve do Dunava su se u nošenju smenjivali omladinci iz pančevačkih fabrika i škola, koje je pratio po jedan biciklista. Pošto je most bio srušen, poslednji nosilac Vasa Perin, radnik Tekstilane, trebalo je da štafetu nasred reke preda „drugovima iz Beograda” u drugom čamcu. Ali ni na Dunavu ni na obali ga niko nije čekao zbog, kako će se kasnije utvrditi, nesporazuma u dogovoru. Sam je onda došao do hotela „Moskva”, ali do prvomajske tribine nije uspeo da se probije. „Ipak, bio je uporan. Negde na Slaviji, gde je defilovala kolona tenkova, on se nekako našao sa Mitrom Bakićem. Odatle zajedno pošli su prema tribini. A zatim prema Belom dvoru gde se nalazio drug Tito. Došli su u kabinet. Istovremeno stigla je i neka sovjetska vojna delegacija. Bilo je još uvek ratno stanje. (…) I pored najbolje volje, drug Tito nije u to vreme mogao da primi lično štafetnu palicu sa pozdravima iz Pančeva. Nju je primio šef kabineta, a Vasi Perinu predata je zahvalnica u vidu pisma koje je kasnije predato Mesnom komitetu Narodne omladine u Pančevu.”

Dušica Banjac, učenica Hemijske škole, na prepuni Stadiion „Dinama” donela je štafetu (Pančevac, 1976. godina)

Za utehu, ni kragujevačku štafetu te godine nije primio lično Tito, nego Bakić kao sekretar jugoslovenske vlade. Ali već iduće godine shvatiće „maršal” koliko i ona može da mu posluži u uspostavljanju kulta, da bi 1957. predložio da postane i „štafeta mladosti” – pretvorivši je time u opštenarodni ritual. Ali ko još danas mari za nju, iako i priča o njoj govori koliko smo skloni kultovima ličnosti.

(Pančevac / Nevena Simendić)

Vera je bila prvi, a Vasa poslednji nosilac pančevačke štafete Titu

45 godina od Titove smrti: Tog 4. maja 1980. sve je stalo

FELJTON: Šta smo i kako slavili – šta smo želeli i dočekali