Jedan od najupečatljivijih pop-rok pevača u bivšoj Jugoslaviji, Alen Islamović (68), održaće solistički koncert u Skoplju 15. maja. O porodici, o „Bijelom dugmetu“, o svom životu kod kuće i „na točkovima“, Islamović iskreno govori za „Sloboden pečat“.

Kakav će biti skopski koncert u Filharmoniji, kakav repertoar nam pripremate?
– U Skoplju ćemo svirati pesme iz moje karijere koje mi mnogo znače u životu. Koliko god da su te pesme dale doprinos grupama u kojima sam bio, toliko su izgradile i mene kao vokala. Mnogo mi je važno da pevam ove pesme, a publika ih odlično zna.

S obzirom na intenzivan tempo turneje sa „Bijelim dugmetom“ i solo nastupa, pišete li nove autorske pesme?
– Novi album je još uvek u fazi snimanja instrumenata. Aranžmani su već postavljeni i veoma sam zadovoljan time kako zvuče. Imam slovenačko-američkog producenta, Mekmilana, koji tačno zna šta mi treba. Stvaramo jednog „novog Alena“ na temeljima na kojima sam najjači, a to su rok i pop. Svi muzičari će biti stranci, jer želimo da postignemo svetsku produkciju — toplu i čvrstu, sa dobrim i zdravim porukama u tekstovima, a svirački da bude na vrhunskom nivou.

Koliko vas je slava promenila kao čoveka u privatnom životu, da li ste morali svesno da „spuštate loptu“ da biste ostali isti?
– Kako vas život nosi, tako javna ličnost treba i da se ponaša. Ostao sam isti, nepromenjen. Jedino što nosiš na leđima je više godina, ali godine nisu teret ako voliš to što radiš.

Koji je bio najteži trenutak u vašoj karijerom, da li ste ikada ozbiljno razmišljali da se odreknete muzike?
– Nije bilo takvih trenutaka za potpuno zaustavljanje u muzici. Pauza je bilo, ali da odem sa scene — još uvek ne. Glas me dobro služi, to mi je najvažnije, tako da imam još mnogo da pevam i još mnogo novih poruka da pošaljem.

Postoji li nešto što biste danas uradili drugačije kada se osvrnete na period najveće popularnosti?
– Ne bih menjao ništa. Ponovio bih sve ovo isto, jer sam svoje puteve i svoj život mogao da krojim samo ja i niko drugi. Svoje odluke sam donosio po osećaju i u trenutku kada je trebalo da budu donesene. Ja sam stvarao sebe, niko drugi me nije stvorio i na to sam ponosan.

Ima li neke neispričane priče sa aktuelne turneje kojom „Bijelo dugme“ slavi 50 godina?
– „Bijelo dugme“ je sve ispričalo i polako odlazi sa scene, a pesme će živeti i posle nas.

Koliko ste koncerata odsvirali u protekle dve godine sa „Dugmetom“, gde ste sve bili i kako i danas uspevate da izdržite intenzivan tempo turneja i nastupa?

– Imali smo oko 40 koncerata. Mislim da će poslednji biti u Beogradskoj areni u novembru. Tada objavljujem svoj solistički album i posvetiću se sopstvenim promocijama i koncertima.

Vaša plantaža lešnika u okolini Bihaća postala je gotovo podjednako poznata kao i vaša muzika. Koliko vas ona opušta i vraća u balans?
– Baviti se poljoprivredom je odmor i bekstvo od ovog posla, jer iz prirode treba prikupiti novu energiju.

Vaša supruga Marijana imala je 16 godina kada ste se upoznali. Danas imate dve ćerke i unuke. Da li je bilo teško održati brak i porodičnu stabilnost?
– Organizovati porodicu je prava umetnost za čoveka koji je konstantno „na točkovima“ više od 40 godina. Uspeli smo da se sačuvamo jer smo verovali jedno u drugo i kao celina nismo dozvolili nikakvom „virusu“ da uđe u porodicu.

Koristite li veštačku inteligenciju i šta mislite, postoji li kod ljudi i dalje ono pravo, ljudsko?
– Veštačku inteligenciju ne koristim, niti je pitam šta misli, jer je hladna i nema emocije kakve imaju muškarac ili žena. To je u ovom trenutku igračka i za neuke tekstopisce i autore. Svi misle da mogu biti kompozitori, a to se odmah prepoznaje. Protekle godine sam dobio oko 1.000 takvih pesama koje nemaju nikakvog smisla, a posebno nemaju emociju. Ali, šta možemo, dobili smo igračku, pa se ljudi igraju kompozitora. Isto kao kada smo dobili mobilne telefone i društvene mreže — svi smo postali novinari, sudimo, pljujemo, kritikujemo, delimo savete, prosipamo pamet, postajemo predsednici država, selektori reprezentacija i klubova. Svađamo se, ratujemo po svetu i više mrzimo nego što volimo. To je realnost današnjice i mobilnih telefona koji omogućavaju svakome da ima svoju „televiziju“ i da kaže po „koju pametnu“.

(Pančevac/Slobodenpečat)